Šumadijske, vlaške, šopske, „pertlaše“ i sve druge opanke koji su se nekada nosili i koji se još nose u Srbiji i zemljama regiona, izrađuje Svrljižanin Predrag Nikolić, poznatiji kao majstor Peka.
Nikolićeve opanke nose igrači mnogih folklornih ansambala i ljubitelji tradicije u Srbiji i dijaspori, a nose ih i pojedini poslanici u srpskom parlamentu. Majstor Peka je kazao da je u Srbiji vrlo malo opančara, a u Svrljiškom kraju ih uopšte više i nema, dok posla ima, naročito tokom leta.
„Preko leta u Svrljig samo zbog mojih opanaka dolaze naši ljudi koji žive u Australiji, Americi, Kanadi, sa svih strana sveta. Najviše traže “pertlaše”, to su opanci sa dugim pertlama, i to žele da izgledaju što starije, kao oni koji su se pravili pre stotinak i više godina. Pravim i džinovske i male opanke. Mali opanci imaju samo pet šest centimetara i koriste se kao privesci, a veliki su dužine jednog metra.Te džinovske kupuju etno kafane i restorani”, kazao je Nikolć.
Izradom opanaka Nikolić je počeo da se bavi pre više od tri decenije iz radoznalosti, kao već iskusan obućar za završenom obućarskom školom u Nišu.
„Niko nije hteo da mi bilo šta pokaže, stari majstori nisu hteli nikada da prenesu drugome svoje umeće. Ja sam uzeo jedan par opanaka, gledao u njih i uspeo sam. Sad nema opanaka koje ne umem da napravim, ali nije lak posao. Za izradu jednog opanka potrebno vam je vreme kao da pletete jedan džemper“, objašnjava Nikolić.
Za izradu gazišta majstor Peka koristi uglavnom svinjsku ili teleću kožu, a za izradu gornjeg dela jareću kožu.
„Svinjska koža omogućava da se opanak nosi i tokom jeseni i zime, jer ima dosta masnoće i ne propušta vlaguKvalitetna jareća koža kože daje majstoru mogućnost da u gornjem, pletenom delu pokaže svoje umeće. U tom pletenom delu, ja volim da koristim različite boje kože. Nažalost, sve se teže dolazi do materijala i sve je skuplji“, rekao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, u selima na području opštine Svrljig je pre Drugog svetskog rata svaka porodica imala svog opančara, odnosno člana porodice koji je izrađivao opanke jer druge obuće nije bilo.
„Industrijski proizvedena obuća je posle Drugog svetskog rata potisnula opanke, ali su se ponovo vratili 90-tih godina kroz vraćanje naših ljudi tradiciji i fokloru. Međutim, pitanje je ko će da nastavi da se bavi opančarskim zanatom, jer mlade ljude izrada opanaka ne interesuje.Mladima posao nije zanimljiv jer ne mogu da se od njega obogate, mada država misli da opančari mogu da se obogate. Bilo je reči da će ljudi koji se bave starim zanatima biti oslobođeni od poreza, ali ništa od toga nije bilo. Nemamo ni škole za stare zanate, kao što to imaju Kinezi”, navodi majstor Peka razloge za nestajanje starih zanata u Srbiji.
Da bi opstao, Nikolić u svojoj radnji u Svrljigu pored opanaka, pravi i popravlja cipele i drugu obuću, pravi kaiševe i okovratnike, bavi se i saračkim i tašnerskim poslovima.
„Svrljig nije Beograd pa da možete da radite samo jedan posao. Ovde morate da znate više zanata da bi mogli da zaradite za život“, rekao je majstor Peka koji pored toga što voli da pravi opanke, podjednako voli i da peva i snimioje spot za pesmu koju je sam napisao i komponovao.
