Utisak ove nedelje su, naravno, građanski protesti, buđenje ekološke svesti, nagomilane tenzije u društvu, blokade saobraćajnica širom zemlje, poskupljenje grejanja, zamrznute cene osnovnih životnih namirnica. Pošto smo o ovim temama informisani dovoljno da svako od nas “zna najbolje šta i kako treba raditi”, odlučila sam da se zagledam u budućnost. U svetlu, blisku budućnost u kojoj će svaki punoletni građanin Srbije biti bogatiji za cirka 2351,62 dinara.
Moji roditelji, oboje preko 80 godina, misle da je baš super što smo svi dobili prvo dva puta po 30, pa ćemo za neki dan dobiti još po 20 evra, jer “jeste to malo kad se pogleda koliko je sve poskupelo, ali poklonu se u zube ne gleda i bolje išta nego ništa”.
Pa, da razjasnim i ovde, kao što sam i njima.
Tih dvadeset evra nisu i nikada neće biti poklon, jer možete poklanjati samo ono što je vaše i iz vašeg džepa. Država, odnosno državni činovnici, ne mogu poklanjati novac, jer nije njihov, već svih građana Srbije.
Dakle, ništa nam niko ne poklanja niti velikodušno daje, već ćemo dobiti mrvice onog što je već naše i što smo zaslužili.
A šta mogu da kupim sa 20 evra iliti 2351,62 dinara?
Recimo, mogu…da kupim 3,5 kilograma svinjskog mesa, ili dvanaest litara zejtina, ili tri litra boljeg vina za doček Nove, ili dva kilograma kafe, bolju smrznutu tortu, ili par cipela od eko kože sumnjivog kvaliteta, 4 para debljih čarapa od grilona, ili dvanaest kilograma deterdženta za pranje veša, ili sedam Lenora…ili petnaestak vekni malo boljeg hleba koji se NE zove narodni, ili 1,5 kilograma čvaraka, ili 2,5 kg suvog vrata, ili isto toliko kačkavalja, ili sira.
Mogu da platim mesečni račun za mobilni telefon, ili pola mesečnog računa za struju, ili petinu računa za daljinsko grejanje…
A gde je voće, povrće, pirinač, brašno, šećer, sapuni, dezodorans, neki komad odeće ili, daleko bilo, kozmetika? Gde su zimovanja i letovanja, kupovina novog nameštaja, bele tehnike, zidanje vikendice, kupovina novih kola?
Gde su nam nestali kratkoročni i dugoročni planovi, snovi, želje?
Neko je dobro procenio da je 20 evra cena punoletnog građanina Srbije, jer je to cena preživljavanja, života svedenog na sreću za plaćene račune i pun frižider. Dan za danom, jer “ćuti, može i gore”.
Zato nikog nije sramota da 20 evra proglasi “značajnom pomoći”, a nas ovakve nije sramota da tu “pomoć” uzmemo.
Ja sam odlučila da svojih 2351,62 dinara čuvam za uspomenu. Za dane kada ističe rok zamrznutim cenama osnovih životnih namirnica, a možda i za dane nakon aprilskih Izbora.
Ako zaboravim, da me podsete koliko mi je ova “donacija” značajno promenila život.
