Slika radničke klase u vremenima kada je bilo masovnih prvomajskih proslava bila je lažna, jer takva radnička klasa nikada i nigde nije postojala, smatra socolog Đokica Jovanović. Danas postoje pokušaji da se opovrgne postojanje klasa, što je pogrešno. Radnička klasa postoji ali kao takva ne odgovora ni jednoj političkoj opciji.
“Danas imamo drugi ideologen koji kaže da nema radničke klase. Itekako ima klasa, samo danas radnička klasa kao društvena grupa koja ima svoje interese ne odgovora ni jednom političkom subjektu. Politički subjekti su i oni koji se deklarišu kao levičari, a uglavnom su liberali ili koketiraju sa desnicom.
“Ne viđam ih u pogonima, na selu da razgovaraju sa ljudima na njivi. Ne viđam ni da idu po kućama da vide kako radnik zaista živi. A tek ih nema u romskim mahalama, osim u vreme izbora, da malo gaze po blatu sa lakiranim cipelicama i bez kamera, da pitaju kako sirotinja živi i kako može da im se pomogne”, ističe Jovanović.
Po njegovim rečima sindikalni protesti koji su najavljeni za prvomajske praznike bude malu nadu da će se pojaviti “radnička solidarnost” koja je neophodna da bi se stvari u društvu pokrenule.
“Sramota je da se za Prvi maj roštilja uz muziku i drema”, kaže Jovanović i podseća da su toga dana u Čikagu pale “radničke i policijske glave”.
Borbe za čuvene “tri osmice” ( osam sati rada, osam sati sna, osam sati za soptveni život) su, kroz istoriju bile teške, a traju do današnjih dana.
“Te tri osmice smo nekada imali, danas nažalost ljudi moraju da rade mnogo više od osam sati. Ne mogu da se posvete ni sebi, ni porodici, jer nemaju minimalna materijalna sredstva. Izgubili su i san, jer su stalno u strahu da će izgubiti posao, dakle nema socijalne sigurnosti”, zaključio je Đokica Jovanović.
