Ideje naše, benzin vaš
Iljf i Petrof
Živimo u vremenu bez budućnosti. Osim onih retkih, privilegovanih, ovde budućnost niko ne planira – niko ne živi svoju budućnost. Tamo gde nema budućnosti, nema nade. Gde nema nade, nema utopijskog kao nade koja je društvena vrednost, a ne samo individualna.
Desio se, međutim, kako kaže Ernst Bloh, „oproštaj od utopije“, oproštaj „od svakog ozbiljnog socijalnog pokreta uopšte. A ovaj oproštaj sad znači da ni u pogledu bliskih ciljeva, onih koji su proklamovani kao izuzetni i upotrebljeni kao aduti protiv dalekih ciljeva, a da i ne govorimo o krajnjem cilju, ne uspeva ništa ukoliko tu nema nikakvih dalekih ciljeva.
Nedostaje napetost, nedostaje uzbuđenje, nedostaju volja, oduševljenje, strast da se čovek založi za bliske ciljeve najprostije, praktične vrste…“ Namesto „dalekih ciljeva“ stupa ideologizovani birokratizam. Birokratizam namesto konkretne utopije. To je bio dirigovani pravac.
Razaranje ideje socijalizma je pokrenuto upravo nastojanjem kapitalizma da se dokine utopijsko. Utopijsko je opasno jer rađa nadu, nada rađa borbenost, i to borbenost protiv eksploatacije, tj. današnjeg real-kapitalizma (asocijacija na nekadašnji real-socijalizam je namerna). Stara, okamenjena „levica“, naročito njena oligarhija, je, pred mogućnošću privatizovanja društvenog vlasništva vrlo brzo odbacila privid socijalizma, koji je ona sama konstruisala. Birokratski, etatistički socijalizam, je (samo) ugušen sopstvenim sistemom koji je, okoštavajući, okoštavao i kulturno-političko-ekonomsku strukturu. Taj real-socijalizam je, ništa drugo do birokratski optimizam.
„Sputnjik“ vs. Pepsi kola
Za prosečnog čoveka Zapad je, pored toga što su real-socijalističke države pokušavale da blokiraju dotok informacija, bio mesto bogatijeg, lagodnijeg i luksuznijeg života no što je onaj iza „gvozdene zavese“.
Evo jednog indikativnog događaja. Sovjetski Savez je u kosmičkoj trci bio pobednik nad Sjedinjenim Državama, jer je 1957. prvi lansirao veštački satelit „Sputnjik“ u orbitu oko zemaljske kugle. Bio je to jak udarac u vreme „hladnog rata“ najmoćnijoj i najrazvijenijoj zemlji. Ispostavilo se da je odgovor Sjedinjenih Država, namenjen sovjetskoj javnosti, bio, ne u sferi strateškog kosmičkog nadmetanja, već u sferi svakodnevnog života običnih ljudi. Da li se radilo o dobro smišljenom propagandnom gestu, autoru ovog teksta nije baš poznato. A šta je poznato?
Naime, između dveju zemalja je postignut sporazum o tome kako valja umanjiti međusobne napetosti. Tim sporazumom se svaka strana obavezala da će obostrano postaviti i izložbe kako bi se stanovništvo upoznalo sa životnim prilikama u tim zemljama. Izložbe su bile deo šireg plana o kulturnoj razmeni. Sovjetska izložba je otvorena u Njujorku juna 1959. Narednog meseca Nikson je otputovao u Sovjetski Savez da prisustvuje otvaranju američke izložbe u Moskvi. Tada je u parku Sokolniki u Moskvi otvorena Američka nacionalna izložba. Izložbu su posetili vođe dveju država Hruščov i Nikson. Glavni udarac je, izgleda, brižljivo pripremljen. Obilazeći izložbu, oni su zastali kod modela američke kuće, kakvu u Sovjetskom Savezu obični građani nisu ni videli, a o kupovini nisu mogli ni misliti. Tada se u kuhinji kuće-eksponata dogodila poznata „kuhinjska debata“ (кухонные дебаты – кitchen debate) između njih dvojice.
Nikson je rekao da takvu kuću može da „kupi prosečni radnik“ po ceni od oko 14.000 dolara i to bez naročitog kreditnog zaduženja ili velikog ulaganja. Pa je dodao da su ove instant kuće isporučivane kompletno opremljene mnogim kućnim potrepštinama. Hruščov, naizgled, nije bio impresioniran, pa je sarkastično pitao da li u takvim kućama postoji mašina koja „stavlja hranu u usta i gura je na dole“. Ustvrdio je da sovjetski radnici imaju kuće koje su trajne, za razliku od američkih koje traju par desetina godina.
Mnogi posetioci su tada sa oduševljenjem prvi put probali Pepsi kolu. Mogli su da je piju koliko god su želeli. Pepsi kolu je probao i Hruščov, pa je rekao kako je, ipak, neko osvežavajuće piće, koje se proizvodi u Moskvi, ukusnije. Ali nije znao kako se zove to piće. Izložbu je posetilo više od tri miliona ljudi. Posetioci su satima čekali u redovima.
I? Danas baštinimo nacionalistički birokratski optimizam, koji je instaliran kao „optimizam“ bez radosti i nade. I tako je, namesto mukotrpnog i neizvesnog traganja za novim ishodištima, čime bi ozbiljno bio doveden u pitanje autoritet etablirane socijalističke nomenklature i čime bi bio uspostavljen poredak unutrašnje slobode spram partijskog autoriteta, „otkriven“ je nacion – ta sigurna i bezbedna ideološka platforma kapitalizma.
Lom socijalne osnove društva je tumačen „opštenarodnim htenjem“ za povratkom ka zaboravljenom istočniku, ka „korenima“ nacije same. „Narod više ne želi da živi u komunističkoj diktaturi!“ – kliče žustro uglas novokomponovano bratstvo bivših komitetlija, šovinista i klera. Božidar Jakšić podseća na dobro znanu, ali u javnosti „zaboravljenu“ činjenicu „da je većina vatrenih nacionalista i u Zagrebu i u Beogradu izašla iz različitih ideoloških komisija, marksističkih centara i partijskih komiteta, da su neki od njih radili u interesu ‚službe‘.“ Tranzicija ka „prosperitetu“?!
U Srbiji nema organizovane političke i ideološke levice.
Partija koja se samonaziva socijalističkom (Socijalistička partija Srbije) od svog osnivanja praktikuje antiklasnu ideologiju ekstremne naci-šovinističke, klerikalne desnice. Proizvodila je i podržavala nacionalizam i šovinizam; gubila svoje ratove; tamo gde su bili neki njeni članovi i podržavaoci njene politike počinjeni su najteži ratni zločini posle drugog svetskog rata; u vreme njene vladavine u Srbiji je, iz političko-mafijaških razloga, ubijeno više stotina ljudi; stvorila je i negovala novobogataški kapitalistički pljaškaški sloj; dirigovanom galopirajućom inflacijom temeljno je opljačkala stanovništvo Srbije; falsifikovala rezultate izbora; proizvela najvišu stopu nezaposlenosti u Evropi; zdušno je motivisala agresiju NATO pakta na sopstvenu zemlju; nijedna ustanova ne broji koliko je mladog i obrazovanog sveta, glavom bez obzira, pobeglo iz takve države; kriminal, korupcija, nasilje i ubistva su postali uobičajeni folklor – te „aktivnosti“ se upražnjavaju do dan-danas pod vlašću onih koje je ta partija porodila u osvit razaranja jugoslovenskog društva; pod vlašću kleptokratskog kapitalističkog komplota… Današnja međusobna nadgornjavanja između protomiloševićevskih nacionalističkih derivata, kao vladajućih i „opozicionih“ partija, ma kako „žestoka“ bila, su ipak, tek unutarfamilijarne igre moći i nadmoći, političke bure u jednoj čaši vode – tih pedantnih i doslednih sukcesora espeesovske politike.
Nema ovde nikakvog istinskog ideološkog pluralizma. Nema pluralizma koji proizilazi iz stvarne društvene strukture i iz sve oštrije klasne podele društva. Da li se mogu opovrći ove zle tekovine Miloševićeve partije i partijâ koje su njene parapolitičke tvorevine? Da li iko može da tvrdi da su ta partija i njeni „levi“ derivati (poput, recimo, Pokreta socijalista) – partije levice?
Moderna levica mora da bude spremna na samorefleksiju, na sredstvo kojim se i sam kapitalizam održava već nekoliko vekova. Kapitalizam neumorno usisava sve ideje i ideologije, uspešno inkorporira i kritike protiv sebe. To znači da permanentno dovodi u pitanje sopstvene pretpostavke. Osim jedne: profit (sve materijalne i duhovne rezultate) koji usisava u sebe kapitalistička klasa.
Pred levicom, onako slabašnom i pocepanom, stoji mnoštvo nekoliko krupnih i teških zadataka. Levica mora, za početak, da preispita, a onda i da obnovi na nov način jednu od osnovnih i prvih svojih pretpostavki. A to su: a) zaštita onih koji žive od svog rada i onih koji su bez posla i b) briga o njihovom standardu. Mora da rekonstruiše pojam radništva, pojam širokih slojeva ljudi koji žive od svog, a ne tuđeg, rada. Politika levice mora da bude, prevashodno, politika pune i trajne zaposlenosti. Njena politika prema državi mora da bude politika koja će državu vratiti njenom jedinom i izvornom razlogu – politici blagostanja svih njenih građana.
Puna istina o ovom problemu, koja se često ne vidi, ili uspešno propagandno skriva (pomeranjem pažnje sa bitnih društvenih problema ka efemernom, kao bitnom), je pitanje o subjektu koji prisvaja profit. Uz pitanje o subjektu koji prisvaja profit nužno se postavlja i pitanje načina na koji se to čini.
Pre desetak godina je Erik Hobsbaum u intervjuu za NIN (razgovor vodio Dragan Bisenić) rekao: „Sve moderne ekonomije moraju da kombinuju javno i privatno… Napravljena su dva pokušaja da se živi po punoj binarnoj logici ovih definicija kapitalizma i socijalizma. Oba su propala. Državno planirana i komandovana ekonomija sovjetskog tipa nije preživela osamdesete godine. Angloamerički tržišni fundamentalizam se slomio 2008. godine.
XXI vek će morati ponovo da razmotri problem na realističniji način… Svrha ekonomije nije profit, već dobrobit svih ljudi. Sama legitimacija države nije njena moć, već ljudi kojima služi. Ekonomski rast nije kraj, već sredstvo za dobro i pravedno ljudsko društvo. Nije važno kako zovemo režime koji pokušavaju da ostvare ove ciljeve, ali je važno kako i sa kojim prioritetima kombinujemo privatne i javne elemente u našoj mešovitoj ekonomiji.“
