Građevinsko zemljište na poklon tajkunsko-političkoj klasi // Nagledasmo se raznoraznih konvertita // Socijalizam se survao u sebe samog // Protesti sve umorniji, sporiji, bezopasniji // Ima Jovanjica dugu istoriju // ‘Beš Kremlj, ‘vataj se za EU // Briše se razlika između partijske levice i desnice
Postoje tri velike strasti: alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se nekako mogu izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Meša Selimović, Tvđava
Četvrtak, 20. 7. 2023.
Slušam ovih dana kako se ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (kako ovo pompezno zvuči) suprotstavlja opoziciji u Skupštini onako s visine, smireno samozadovoljan… sve po pe-esu o superiornosti vlasti. U čemu je spor? Donela vlast odluku, a ministar sprovodi, da ne može više da bude konverzija građevinskog zemljišta uz naknadu, već mora da se daje na poklon tajkunsko-političkoj klasi – tj. u „interesu građana“ (sic!).
Pa još ministar onako veleumno i dukoumno krenuo da obrazlaže poklanjanje društvene imovine tako što se ostrvio, ni manje, ni više, na Kardelja, jer Kardelj stvorio društvenu svojinu. Kaže ministar, propao Kardelj, propao komunizam, ne može povratak u tu užasnu komunističku bezdan. Ali, nikako da veleumni ministar objasni kako to da narodno blago stečeno u tom užasnom „komunizmu“ nije propalo sa tom strahotom komunističkom. Ili, kako je to užasavujeć vreme stvorilo bogatstvo koje novokomponovani vlastodršci krčme već pola veka – i nikako da ga razvuku sasvim?
Nego da podsetim, po ko zna koji put. Nije pao nikakav komunizam, jer, naprosto, komunizma nikada i nigde bilo nije. Pao je socijalizam sa jakom strukturom državnog kapitalizma u sebi. Da, to treba razokriti, srpska tranzicija je i rezultat negdašnje protoliberalne i privredne reforme sredinom šezdesetih prošlog veka. Ministar ovako oživljava tekovine palog socijalizma. Ali, to je, već ozbiljna tema, kojoj, uveren sam, ministar nije dorastao.
O Kardelju i ministru – sutra.
Petak, 21. 7. 2023.
Lako je mrtvom lavu meriti rep. Kardelj, kao neprijatelj današnjem „napretku“ Srbije i danas je opak. Umro je 1979. Kardelj je mnogo napisao, o njemu je nauka, takođe, mnogo pisala. Ne opredeljujem se ovde ni za ni protiv Kardelja. Ali, kada se izgovara rezolutan stav o nekome ko je mnogo napisao, pretpostavlja se da je njegove, bar najuticajnije, tekstove i knjige pročitao. Moj utisak je vrlo, vrlo jak: ministar, glumatajući ideološki purizam antikomunistički, o davno mrtvim ideološki „neispravnim“ ljudima sudi, a da ništa proučio nije. Njegov govor je, onda, tek parola. I još, parolu natura iz sve snage, pojačanim tonom, kao konačnu spoznaju. Reklo bi se, politički dosledan političar. Da, uz trčanje u partije koje su na vlasti. Nagledasmo se u ova mutna tranzicijska vremena, raznoraznih konvertita („nikad nisam bio komunista“) i onih koji, poput komsomolaca, od jutra do sutra demonstriraju svoja „čvrsta“ politička uverenja.
Nego, kad je reč o krčmljenju imovine koju je društvo stvaralo decenijama, kako se ministar nije brecnuo na Kidriča koji je posle oslobođenja bio ministar privrede, predsednik Planske komisije, tj. državnog privrednog saveta. Kidrič, a ne Karedelj je uspostavio privredni sistem Jugoslavije, koja se prvih decenija razvijala munjevitom brzinom. Nego, Kidrič je baš tvrd zalogaj za našu današnju politikantsku „pamet“.
Sutra – nastavak
Subota: 22. 7. 2023.
Da okončamo razmatranje ministrove današnje ideologije. A sutra – videćemo.
Preporučujem da ministar pročita knijigu o Guliveru, ali ne dečiji dajdžest, već integralno delo (prevedeno i kod nas). Svift je Gulivera pisao kao silovitu političku satiru o engleskoj torijevskoj malograđanskoj klasi i njenoj prevrtljivoj, a nadmenoj, političkoj pameti. Aktuelno štivo i danas.
Da pogledamo još malo. Ministar završava „poslove“ otimanja svojine koja pripada svem građanstvu. Ti otimački „poslovi“ su začeti unapred dogovorenim ratovima Jugoslaviji. Uz halapljivost za vlašću u državicama jugoslovenskim, jak interes je bio otimanje društvene svojine od njihovih titulara. Radništvo je, omamlljeno nacionalističkom mitomanijom, oterano na frontove. Kad se radništvo vratilo, nema fabrika, nema imovine, nema radnih mesta – ima biroa za nezaposlene. I tako, ministru za podsećanje, društvenu svojinu su prvo krenuli da krčme uticajni ešeloni vladajuće komunističke partije. I to onda, kad se socijalizam okamenio, postao birokratizovan, kada se partijski vrh (osim parole, opet parola) otuđio od stanovništva koje živi od svog rada, socijalizam se survao u sebe samog. Zato što politička birokratija i ondašnja tehnokratija nisu imale jedan jedini odgovor na teška pitanja koja je postavljala epoha.
E pa eto, ministar i partije, u kojima je jeo ’leba bez motike, i skoro sve ostale partijsko-političke frakcije ove naše destruktivne tranzicije su se upregli u jedinstveni poduhvat. Dovršavaju destrukciju društva koju je započela komunistička partija na umoru. Ovi sadašnji vlastodršci su puki nastavljači pozne komunističke nomenklature. Treba da budu zahvalni.
Sutra, u nedelju, danu za plandovanje – jedna (kobajagi) lakša tema.
Nedelja: 23. 7. 2023.
Probudih se na sabajle, umih se, oprah zube, smazah doručak i – odahnuh. Skupština odmara. Danas nema čupanja, režanja, uvreda koje vrcaju odasvud. Nema prevrtanja i tumbanja smisla, čemu su vladajuće formacije naročito sklone. Pita ih čovek „koliko je sati?“ Pripadanik vladajuće klase krene da prevrće po glavi pitanje „šta li se krije iza ove provokacije?“ Pa krene da odgovara: „izgradili smo autoputeve, obezbedili najveće plate i penzije, otvaramo na desetine fabrika svaki dan, nezaposlenosti više skoro nema, uspešno branimo ‚nacionalni interes‘ i ‚suverenitet‘“… i ređa i nadalje tekovine, kakvih u istoriji nikada nije bilo. Po prvi put nahrupila strana radna snaga (toliko berićetnih poslova ima), koja, doduše, beži glavom bez obzira iz karakazana u svojim zemljama. A i naši se vraćaju na buljuke iz tuđine. Rodilo se više beba nego prošle godine. Biće naroda sve više i više, kao što ga je bilo sve više i više od 45-te do trena kada nas je obasjalo višepartijsko i „demokratsko“ jednoumlje, kakvo se ne pamti. Nego, ne rekoše da je i ove godine više umrlog rađanstva nego rođenih beba. Sada, taj ko je pitao koliko je sati zasigurno je saznao koliko je sati.
A protesti, nezadovoljnog građanstva, nekako sve umorniji, sporiji, bezopasniji… Kao više puta posle onog energičnog bunta 1996-97. Čekamo jesen.
Ponedeljak: 24. 7. 2023.
Danas ništa o ministru i Skuštini. Ali o skorojevićstvu političara i novobogataša nekoliko reči.Oni javno delaju za „dobrobit“ naroda. Sve što se nalazi van sfere ovih njihovih „načela“ oni energično odbacuju i osuđuju. Ali, kao odvajkada, i sada se naročito belodano vidi nešto drugo. On će, uz strogu „načelnost“ strogo voditi računa o sopstvenom stilu života. Setih se sociološkog klasika Torstena Veblena koji je krajem 19. veka zapisao da oduvek postoji razlika između plebejskih i uzvišenih poslova. Moderna distinkcija između političara, bogataša… i prostog naroda je samo preobraženi oblik prastare varvarske razlike između izrabljivanja i mukotrpnog rada. Izrabljivači se tako zanimaju samo za „sudbonosne“, „plemenite“ poslove, kao što su ratovanje, politika, ritualna bogosluženja, javne ceremonije… Naprasno (čim se uspnu uz socijalnu lestvicu) postaju vrsni poznavaoci skupocenih specijaliteta, najkvalitetnijih pića i odeće, oružja i naoružanja. I, dodaje Veblen, demonstriraju statusnu potrošnju kroz pomodno poznavanje i konzumaciju – narkotika. Ima Jovanjica dugu istoriju.
Nekako u isto vreme je drugi sociološki klasik Verner Zombart pisao vrsnu studiju o izopačenoj raskoši vladara i nastupajućoj buržoaziji u studiji o luksuzu i kapitalizmu.
Utorak: 25. 7. 2023.
„Demokratskim“ putem Skupština najavila usvajanje antikardeljevski ministrov zakon. Ruku na srce, do duboko u noć opozicija se srčano borila protiv usvajanja ovakvog zakona. A ministar im nakačio etiketu da se bore za kardeljevštinu. Bio je ovo vrhunac nadmenog i sublesastog prenemaganja vlasti. Na zapadno evropejskom kursu naprasno se ukopao ministar. Do juče, bilo prokremljovsko izmotavanje o „kolektivnom zapadu“. Ali! Kad se uzjoguni egoizam vlastodržačke klase, ’beš Kremlj, ’vataj se za EU.
Dakle, sve može džabe za privilegovane. Po zakonu. Kakve su to tek gnusobe komunjarske taj Veblen i taj Zombart.
Još jedno otužno svedočanstvo da parlamenti nikako nisu nužno demokratske ustanove.
Sutra – malo subverzije glede partijske (klanovske) „demokratije“.
Sreda: 26. 7. 2023.
Skupština usvojila izmene Zakona o planiranju i izgradnji. Kakva zakončina. Bezmalo stotinu članova (94), da se pod hrpom juridičkog praznoslovlja skrije član 30.
Bezmalo nedelju dana gledam i slušam zasedanje državne skupštine. Gledam i slušam kako se pri koncu trazicije otimaju poslednji ostaci ogromne društvene, zajedničke, narodne svojine.
La commedia è terminata, applaudite!
I, konačno, tačno je, briše se razlika između partijske levice i desnice. Još i više između njihovih vođstava. Njihov zajednički politički i idejni credo je tržišni kapitalizam. Kraj istorije.
Međutim, provalija u stvarnom društvenom položaju ljudi između levog i desnog je još dublja i nepremostivija. Partijski pragmatizam zaslepljuje partijske praktikante, poput konjskog oglava, da prostite, koji većina partija namiče sebi na glavu. Nema gledanja ustranu – tamo gde se nazire neka humana mogućnost. Levica je bila uticajna dok je tragala za humanim i racionalnim mogućnostima u budućnosti. Dok to traganje, tu nadu nije surovo sasekao sovjetski boljševizam, staljinizam, dogmatski etatizovani socijalizam… Desnica uporište poglavito nalazi u izmaštanoj tradiciji (E. Hobsbaum, B. Anderson, E. Gelner, A. Smit). Neka. Valjalo bi da se levica okrene ka sadašnjosti koju brzo menjaju savremena tehnologija, masovna kultura, zabava, utilitarna politika… i da traga za demokratskom koncepcijom budućnosti. Da traga tako što će kritički razumevati stvarnost u dugotrajnom procesu kritičke samorefleksije. I to zato što su danas pojmovi „parlament“, „partije“, „javnost“… postali problematični, isprani i plakatni – reklamni politički slogani na bilbordu. Bez sadržajane mogu više ništa da ponude, kao nekada komunistička partija na umoru. Tu više nema umne pretpostavke za moderno politiko mišljenje i delanje.
Pojednostavimo. Obesnažiti monopolisano ministarsko sveznadarstvo.
