Ako nešto u ovim zlim vremenima treba uvažiti, to su predlozi dece. Očigledno je da društvo bolesno i da sistem mora da se menja, jer su žrtve naša deca. Imala sam čast da nešto više od godinu dana predajem građansko vaspitanje u jednoj stručnoj srednjoj školi u Nišu, pa je ovaj tekst moje lično iskustvo. Predlozi učenika su odlični, treba ih pročitati sa najvećom mogućom pažnjom, a u mnogome se poklapaju sa onim do čega sam i sama došla. Deci je preko potreban razgovor i pomoć u školi, a u razredu se sve vidi, naravno, ko hoće da vidi. Nažalost, najbolju ideju je ovo društvo pretvorilo u svoju suprotnost.
Pre nekoliko godina sam probala da pobegnem od medija – u prosvetu, a gde drugde kada sam se za to i školovala. Nažalost, ispostavilo se da je bilo na kratke staze. Bar da sam imala mandat kao u skupštini, pa da mogu da kažem da sam uspela jednu generaciju da ispratim od prve do četvrte godine. Sociolog sam, sa radnim stažom u novinarstvu dužim od 30 godina.
Šta reći o građanskom vaspitanju kao predmetu, “univerzalnom”, kako su ga nazvali pametni učenici Prve beogradske gimnazije. Predmet je u naš obrazovni sistem uveden pre 20 godina, da se radilo ispravno, do sada bi već pokazao rezultate. Nažalost, nije, a razlozi su brojni.
Građansko vaspitanje je izborni predmet, koji se ne ocenjuje, a učenicima je dat izbor: građansko ili verska nastava. Početkom školske godine i veroučitelj i ja bismo obišli odeljenja i predstavili im plan i program, a onda na osnovu prvog utiska koji bi učenici stekli o nama, opredljivali bi se za jedan ili drugi predmet. Mislim da je na opredeljenje najviše uticalo to koliko ćemo kolega veroučitelj ili ja biti blagonakloni na nedolaske na časove, a ne naše personalnosti ili zanimljivost onoga o čemu ćemo pričati te školske godine.
Postojala je i suštinska razlika, veroučitelj je bio u prednosti jer je odeljenje mogao da sastavi i sa nekoliko učenika, dok sam ja imala “kvotu”, koliko se sećam 10 ili 15 učenika u odeljenju. Dakle, u startu prednost za veronauku.
Građansko vaspitanje je predmet koji direktorima (ne zaboravimo da se biraju po partijskoj liniji) služi za popunjavanje fonda nastavnicima koji su u stalnom radnom odnosu, a nemaju puni fond časova. Tako da uz trodnevnu obuku (koju sam i sama prošla) i uz sertifikat, mogu da predaju i nastavnici fizičkog, likovnog, stručnih predmeta, srpskog jezika, engleskog i drugih.
Pogrešno, za ovaj predmet jedinu pravu licencu imaju psiholozi i sociolozi.
Kako god, nakon sastavljanja odeljenja, počela sam sa nastavom. Osim plana i programa koji sam morala sa njima da prođem, čas sam uvek počinjala nekom aktuelnom situacijom u društvu. Da čujem njihovo mišljenje, njihov stav o nekom akutnom društvenom problemu. I samo na osnovu toga, mogla sam da imam uvid u mnogo toga.
Konkretno, pričali smo mnogo o narkomaniji, jer sam smatrala da su tinejdžeri skloni eksperimentisanju i da je potrebno mnogo vremena posvetiti tome. To sam učinila iz njima potpuno drugog ugla, jer su o štetnim posledicama do tada čuli hiljadu puta. Pitala sam ih da li znaju da mogu u zatvor na tri godine ako ih policija uhvati sa džointom? Nisu znali.
U četvrtoj godini, po planu za građansko vaspitanje, izučava se politički sistem. Potpuno ispravno, jer u tim godinama stiču pravo glasa i treba da znaju sve o izborima.
Njihov prvi odgovor bio je “profesorka, politika nas ne interesuje”. Dobro, da li vas interesuje kolika će biti školarina za fakultet koji nameravate da upišete, da li vas interesuje da li će vam roditilji raditi, ili biti na Birou za nezaposlene, da li će raditi za 300 ili 1000 evra, da li će moći da vam kupe patike koje želite, da li će moći da vas pošalju na more ili daju džeparac za izlaske, pitala sam. Odgovor je bio “da”, interesuje ih. Tako sam objasnila da je na početku svega u našem ( i drugim društvima) politika i da jednostavno mora da ih interesuje. Zato na izborima imamo apsistenciju mladih, a neprestano se čudimo toj činjenici.
Ono što se provlači kroz predloge pametnih beogradskih gimnazijalaca je jedan davno zaboravljeni predmet kojeg se starije generacije sećaju – domaćinstvo. Na tim časovima su đaci učili o higijeni, ličnoj i u domaćinstvu, o lepim navikama, o zdravoj i ispravnoj ishrani, o vitaminima u voću, o tome zašto je bitno spavati minimum osam sati. Neko je svojevremno smatrao da je taj predmet SUVIŠAN.
Na osnovu kratkog iskustva u prosveti kroz predmet koji je omalovažen do krajnjih granica u skoro svim srpskim školama, mogu i ovo da kažem.
U razgovoru o običnim, svakodnevnim stvarima i događajima, profesor može da vidi SVE. Psihičko stanje deteta, odnose u porodici, probleme sa vršnjacima o kojima oni HOĆE da pričaju, potrebno je da im neko posveti vreme i da želi da ih čuje. Posle časova sam o svakom pojedinačnom detetu za koje sam uočila da ima problem, razgovarala sa RAZREDNIM STAREŠINOM, u nastojanju da nađemo adekvatan način da pomognemo.
Mislim da sam te godine započela jedan ozbiljan i dobar posao koji je prekinula nova direktorka škole koja me je, iz njoj znanih razloga, proglasila tehnološkim viškom. Na moje mesto je došla profesorka stručnog predmeta kako bi popunila fond časova.
Mnogo godina kasnije dobila sam sasvim nenadano potvrdu da sam dobro radila i to od jedne učenice koju mi je u kuću doveo sin. Seća se suknje koje sam nosila (što je manje važno), važno je njeno sećanje da su rado dolazili na moje časove. Kada sam otišla iz škole, prestali su da idu na časove građanskog vaspitanja, a znali su da će im svi nedolasci biti opravdani, a opisna ocena na kraju biti korektna.
Dakle, ovaj sistem uspeo je da “ubije” i ono što je pre 20 godina uvedeno kao revolucionarni pomak, kao pomoć deci da se snađu u ovim vremenima, u 21. veku koji je sve osim human i milosrdan. Sada će, uz uslov, da se ovi predlozi prihvate, biti jako teško da se proces vaspitanja vrati na pravi kolosek. Bolje ikad nego nikad.
Apsolutno podržavam predloge ovih divnih, mladih ljudi, a u nastavku je deo njihovih preporuka u kojima sam videla predmet koji sam predavala sa istom strašću i odgovornošću sa kojima se i danas bavim novinarstvom.
“Pored ovoga stekli smo utisak da našem obrazovanju nedostaje jedan opšti i univerzalni predmet koji će nas učiti onom elementarnom što se neopravdano očekuje da sami naučimo ili kako to mnogi kažu, onome čemu nas život uči. Na časovima ovog predmeta bi se govorilo o izgradnji međuljudskih odnosa, ispravnom i pogrešnom, subjektivnom i objektivnom, izgradnji discipline, poštovanju, dužnostima pojedinca prema porodici, prijateljima i društvu i ličnom doprinosu i važnosti opšteg dobra kod pojedinca, kao i osnovnim životnim veštinama poput pripremanja hrane, zamene sijalica,… Podsticalo bi se kritičko mišljenje i iskazivanje emocija kod učenika, što bi sve imalo pozitivne rezultate u budućnosti – deca bi bila otvorenija u komunikaciji sa roditeljima i shvatila bi od malena da postoji uvek mesto na kom će njihov glas da se čuje i gde će on biti bitan. S tim u vezi, uloga nastavnika treba da bude pre mentorska i da njima kroz ove časove bude omogućeno da prate pored profesionalnog razvoja učenika i razvoj osobe na ličnom planu, što bi moglo da pomogne da se spreče fatalne posledice poput ove u školi “Vladislav Ribnikar” ukoliko se uoče na vreme. Ovaj predmet bi trebalo da bude jedan od predmeta sa najvećim fondom časova jer prioritet našeg društva jeste da na kraju dana i školovanja postanemo dobri ljudi – čime bi škola dobila svoju potpunu ulogu – ulogu u formiranju ličnosti pojedinca. Ove časove bi mogli da drže kako razredne starešine (kao osobe koje najbolje poznaju učenike svog odeljenja), tako i pedagozi ili nastavnici građanskog vaspitanja. Važno je da se ovaj predmet brojčano ocenjuje i da na kraju školske godine on ulazi u prosek kako bi učenici bili svesni njegove važnosti kako bi temeljnije pristupili obrađivanju ovakvih tema i sadržaja”.
