Đokica Jovanović: Političkim nastojanjima velikog dela javnosti Dimitrije Dimić doprinosi kao zdrav mlad čovek – u punoj fizičkoj i mentalnoj kondiciji

„Ni malo ne sumnjam u plemeniti motiv mladog kolege Dimitrija Dimića. No, smatram da je ovakav vid političke borbe, samopovređivanjem, nepotreban.“ Ovako profesor Đokica Jovanović komentariše štrajk glađu koji je ispred Predsedništva započeo student Pravnog fakulteta iz Niša, prenosi Mašina. 

Student Dimitrije Dimić iz Niša je pre dva dana započeo štrajk glađu na Andrićevom vencu u Beogradu. Kako je rekao medijima razlog za ovaj  čin je to što vlast uporno ignoriše zahteve protesta „Srbija protiv nasilja“ koji se od početka maja održavaju u tridesetak gradova Srbije.

„Moj plan je da ovde budem i da uz ovu pištaljku stavim do znanja predsedniku da nisam zadovoljan stanjem u Republici i da ću ovde biti dok ne ispuni zahteve građana“, rekao je za N1 Dimić, koji je danas na pisarnici Predsedništva i predao zahteve koje podržava stotine hiljada građana koji učestvuju na protestima.

Štrajk glađu predstavlja radikalni politički čin koji uvek otvara i mnogo pitanja o svrsishodnosti i doprinosu jednoj kolektivnoj političkoj borbi kakvi su i protesti „Srbija protiv nasilja“.

„Političkim nastojanjima velikog dela javnosti Dimitrije Dimić će ponajviše doprineti kao zdrav mlad čovek – u punoj fizičkoj i mentalnoj kondiciji“, smatra Đokica Jovanović.

On dodaje da nema tako vrednog političkog cilja zarad koga čovek treba sebe da žrtvuje na ovakav način.

 „Konačno, stvarnost pokazuje da se ovakvim činovima ne može bitno uticati na dinamiku političkih događaja. Evo par primera vezanih za agresiju zemalja Varšavskog pakta na Čehoslovačku 1968-69. Prvo se u Varšavi, u znak protesta spalio Rikar Šiviec, posle njega redom u Čehoslovačkoj Jan Palah, Jan Zaic i Evžen Plocek. Svi su preminuli od opekotina. Čin tih mladih ljudi je bio duboko moralan i poštovanja vredan, ali bez naročitog političkog uticaja. Istorija je, inače, bremenita ovakvim aktima samopovređivanja zarad plemenitih ciljeva“, kaže Jovanović.

Našeg sagovornika smo pitali i da li je poslednjih godina ovaj vid političke borbe postao donekle obesmišljen pošto su se i političari poput Tomislava Nikolića i Boška Obradovića donekle olako odlučivali da započnu sa štrajkom glađu.

„Naravno da je obesmišljen“, odsečan je Jovanović.

„Naročito kada tom sredstvu pribegavaju političari, a mnogi od njih, kada nisu pred očima javnosti, zabušavaju ili batale jer ih je nečiji gest povredio. Dobro, u prirodi većine političara je egzibicionizam“, dodaje on.

Dugogodišnji profesor beogradskog i niškog univerziteta podseća i na činove namernog povređivanja kojima su poslednjih godina pribegavali radnici u Srbiji u strašnoj egzistencijalnoj iznudici.

„Neki su i umirali u toku štrajkova, mada nisu štrajkovali glađu, a neki su vršili samoubistvo. U radničkoj situaciji to je poslednji čin očaja. Zanimljivo, političari toj tragediji ne pridaju naročitu pažnju, sem one plakatne i demagoške. To se vidi po tome što skoro ništa niti čine, niti debatuju o stravičnoj radničkoj situaciji. Pre više godina, kada su se neki radnici samopovređivali sekući sebi prst, sam napisao da su im svi prsti potrebni za pesnicu. Ali tragedija radnika se uvek uspešno zabašuri, a javnost je manje-više ravnodušna. Ovo je vrlo teško i ozbiljno pitanje za sindikate“, kaže Jovanović.

Štrajk glađu je i organizatore protesta „Srbija protiv nasilja“ stavio pred dilemu – kako podržati mladog čoveka koji se poziva upravo na zahteve protesta a istovremeno ne osujetiti njegovu borbu i upozoriti na štetnost tog čina po njegovo zdravlje i budućnost. U krajnjem slučaju da li je učinkovito boriti se protiv nasilja samopovređivanjem?

„Smatram da organizatori protesta imaju veliku moralnu odgovornost. Ne treba da ritualno posećuju štrajkače glađu, da im verbalno daju podršku i da im savetuju da čuvaju zdravlje. I da tako poluče još malo samoreklame za sebe“, komentariše Jovanović.

Sagovornik Mašine smatra da je potreban kolektivni odgovor na čin Dimitrija Dimića.

„Po mome mišljenju, kada su već u svojim protestnim šetnjama posećivali mesta političkog zla, neka povedu masu u posetu mladom čoveku, neka ga zagrle i uz ovacije poštovanja zamole da sebe više ne povređuje. Neka sede pored njega i neka ga povedu sa sobom jer su takvi pojedinci preko potrebni društvu. Na ovaj način, pred kolektivnim činom poštovanja i pred kolektivnom molbom njegovih političkih saboraca mladi Dimitrije Dimić neće izneveriti svoja uverenja ukoliko svoje delovanje nastavi političkim sredstvima. Treba mu razgovetno reći da nam je potreban, kako maločas zapisah, zdrav i u punoj fizičkoj i mentalnoj kondiciji“, rekao je Jovanović.

Za kraj, Đokica Jovanović je imao potrebu da podseti i na Baladu o heroju, pesmu koju je na stihove Fabricija De Andrea (Fabrizio Cristiano De André) komponovao i pevao Arsen Dedić.

U rat je pošao i gord je bio
jer svojoj zemlji pomoći je htio.
Dali su mu pušku i oznake voda
i savjet da kožu čim skuplje proda.
A kad su mu rekli neka pođe naprijed
bio je spreman da istinu traži ma bilo gdje.
A sada kada je mrtav domovina slavi
još jednog heroja sa zvijezdom u glavi.
A ona što ga voli povratak je htjela
živog vojnika, jer s mrtvim herojem što može sad.

I kamo da krene ta mlada žena
sa tužnom slavom i šakom ordenja.

Podsetimo, juče tokom popodneva Dimitriju Dimiću je pozlilo, zbog čega je intervenisala hitna. Medicinska ekipa došla je po pozivu i pregledala Dimića, ali je on odbio da ga prevezu u zdravstvenu ustanovu. Juče oko podneva na pisarnicu je predao zahtev za prijem kod predsednika Srbije.