U krugu porodice, jedan od najstarijih Nišlija, deka Vidoje Jovanović iz Niške Banje, proslavio je 100. rođendan. Život ga nije mazio, ali kaže da je ovako dug vek doživeo zahvaljujući tome što je uvek bio aktivan. Svoj rođendan je dočekao na nogama, vitalan i još uvek vredan.
Vredan, pošten i poseban, tako ga je porodica opisala i u znak zahvalnosti za požrtvovanost, za brigu, za skromnost, pripremila mu je rođendansko slavlje. Na dan njegovog rođenja, juče 22. novembra, okupili su se svi. Bilo je kako kažu, malo dileme da li će i deka prisustvovati, jer iako živi u istoj kući sa sinom i snajom, nikada nije hteo da se popne na njihov sprat kada nešto slave da ne bi smetao.
“Bio je uvek na svoju ruku. Nikada nije hteo da dođe kod nas kada slavimo slavu. Sve je pomagao, ali nikada nije hteo da bude prisutan. Uvek je bio pažljiv i vodio računa da ne smeta, ali na neki način i vodio život onako kako je njemu odgovaralo”, rekla je njegova snaja Slavica.
Njegov život nije bio lak. Već sa devet, deset godina odlazi za Beograd da nauči zanat. Tamo je naučio automehaničarski zanat i počeo da radi. Međutim, jako mlad je izgubio oca i vraća se u Niš da brine o majci, da školuje mlađeg brata, da brine o starijem bratu koji je bio bolestan. Tada posao nalazi kod vojske. Vozio je Koču Popovića i radio je kao automehaničar. Oženio se u 31 godini, što je u to vreme bilo kasno, ali kako kaže dok je brinuo o svima nije imao vremena za sebe. Nije imao ni prostora gde da živi, morao je da obezbedi sebi uslove za život. Veoma rano je sve palo na njegova leđa. Ali je i naučio da prihvata šta sve život donosi, tako da je imao jedan svoj red po kojem je živeo.
“Ja sam 40 godina u ovoj kući i mogu da vam kažem da deda nikada nije seo da ruča, a da ne popije čašicu dve rakije, ali ga ja nikada pijanog videla nisam. Zna se vreme kada ustaje, kada pije kafu, kada doručkuje. Radio je mehaniku do pre šest, sedam godina. I dan danas izađe napolje i seče drva testerom. Do pre godinu, dve, on je autobusom išao do pijace da kupi šta mu treba”, rekla je Niškim Vestima Slavica.
Ni u čemu nikada nije preterivao, živeo je po principu “šta će ti usisivač, kada imaš metlu”, ili “šta će ti zamrzivač, leti treba da jedeš ono što se jede leti, zimi ono što se jede zimi”. Koristio je isključivo ručnu testeru da seče drva, električnu nije priznavao. Uvek je nešto radio, ako to nije mehanika on će da sređuje oko kuće, čupa travu, sređuje baštu. Upravo je to recept za dug život, otkriva nam deda Vidoje.
“Red, rad i disciplina”, kratko je rekao i dodao da treba biti umeren u svemu, ne preterivati.
Pre pet godina imao je blagi šlog, baš u trenutku kada mu se rodila prva praunuka. Doktorka je nakon toga preporučila fizikalne terapije. Deka je primao infuzije ujutru i uveče. Međutim, već prvog dana, posle prve infuzije, izašao je u dvorište da čupa travu. Na snimanju skenerom se sam popeo, pa je doktor zvao ostale lekare da vide koliko je vitalan.
“On sam sebi pravi sve te aktivnosti koje su potrebne za život”, rekla je njegova snaja.
Deka Vidoje ima dva sina, jedan sa svojom porodicom živi u Smederevu. Ima i tri unuka i jednu unuku, doživeo je i tri praunuke. Bez supruge je od 2008. godine. Od tada je sam o sebi brinuo, od snaje je naučio da sprema jela. Njoj nije dozvoljavao da mu kuva, uvek joj je govorio da je mnogo opterećena, a da on ništa ne radi po ceo dan i da mu nije teško.
“Do pre godinu dana deda je za sebe sve kuvao i spremao. Prao je i sudove, pustao mašinu. Nakon nedelju dana posle babine smrti kada sam sišla da mu promenim posteljinu i pustim mašinu, on mi je rekao “šta to radiš, nemoj to da radiš, ja sam to već oprao”, istakla je Slavica i dodala da je kuću održavao bolje nego dok je baba bila živa.
On je rođeni Banjac, iz Niške Banje su i njegov otac, deda i pradeda. Prijatelja više nema, svi su “otišli”. Deda Vidoja je održao rad, možda i čist banjski vazuh, ali ipak ne priznaje da je star, već kaže da je počela da ga izdaje snaga. Ipak za dug život su možda i geni imali uticaja, jer je njegova majka živela 96 godina.
