Stvar je prosta, odgovornost može postojati samo ako postoje društvena pravila ponašanja, onaj ko ih ne poštuje, snosi sankcije. Kraj. Pravila skoro da nemamo, ona koja imamo ne poštuju se, a društvena osuda za neodgovornost je blaga ili je nema. Najčešće za štetu koju trpi zajednica nema krivaca i život ide dalje. Da li su četiri smenjena direktora EPS-a jedini odgovorni za kolaps elektro-energetskog sistema Srbije? U nekoj institucionalno uređenoj zemlji pala bi cela vlada, pritom govorimo o materijalnoj odgovornosti, moralna je u domenu utopije.
Pojam odgovornosti podrazumeva svestan odnos čoveka prema društvenim vrednostima koje poseduje svako društvo i bez kojih ono, kao organizovana ljudska zajednica, ne može postojati.
To bi bila definicija, a ovo su dve priče koje, kroz praksu, bliže određuju značenje reči “odgovornost”.
Koliko god kritika da je poslednjih decenija izrečeno na račun nekadašnje države u kojoj smo spokojnije živeli nego u ovoj, prva priča je iz tog, jugoslovenskog vremena. Sa ove distance čini se da je ta i takva Jugoslavija (sa mnogo mana) imala više pravila, a ljudi morala, nego sve države nakon nje.
Ovu priču sam nedavno čula na televiziji, od sina inženjera koji je u u “ono vreme” projektovao most. Pošto se vodilo računa o bezbednosti ljudi (više nego sada), pre nego je most pušten u saobraćaj, morao je da se testira opterećenjem duplo većim od projektovanog. Za to se obično koristila teška mehanizacija ili tenkovi. Odgovorni projektant je tokom testiranja mosta bio znate gde? Ispod mosta koji je projektovao. Dakle, svojim životom je odgovarao za posao koji je uradio. Neki bi rekli da je to bilo prilično surovo, ali suštinski to jeste preuzimanje odgovornosti.
Druga priča je iz Švajcarske od pre nekoliko godina, gde sam se slučajno zatekla kod prijatelja, a usred afere sa njihovom ministrom unutrašnjih poslova. Čovek se vraćao svojim automobilom sa neke proslave ge je popio koju čašicu vina više. U rutinskoj kontroli, slučajno, ga je na auto-putu zaustavila saobraćajna policija. Iako su prepoznali da je u pitanju njihov ministar, policajci su mu uradili alko-test. Imao je malo veći promil alkohola u krvi od dozvoljenog. Kazna mu je napisana, baš kao što bi i svakom drugom Švajcarcu, a da li znate šta je švajcarski ministar posle dva dana uradio? Dao je ostavku na mesto ministra policije, kao čin lične i moralne odgovornosti, uz obrazloženje “da ne može samo deklarativno da poštuje zakone svoje zemlje, već mora i ličnim primerom da to zaista čini”. Ostavku je, inače, javnost očekivala i, naravno, prihvaćena je.
Sada obe ove priče primenite na našu društvenu stvarnost.
Šest blokova termo-elektrane Obrenovac staju sa radom odjednom. Država ostaje bez struje, jednog trenutka je to bilo više desetina hiljada domaćinstava u Srbiji. Obrenovčani ostaju i bez grejanja. Struja se uvozi i za to se daju milioni evra, u času kad je EPS do guše u kreditima. Predsedniku Srbije “dođe da se obesi o luster”, a smenjuju se četiri direktora proizvodnje. Proziva se generalni direktor EPS-a, koji i nije direktor jer je već nekoliko godina u stanju “vršioca dužnosti”. Ministarki ni na pamet ne pada da bar ponudi ostavku, već u svim izjavama “traži krivce”. Premijerka sumnja da je u pitanju sabotaža. BIA i MUP istražuju…
Ko je kriv? Društvo u celini, jer većinom ćuti, brzo zaboravlja i još brže prašta? Ili se “obraz” u Srbiji izgubio u protekle tri decenije da ga je više nemoguće pronaći?
Za početak, evo ja sam odgovorna za ovaj tekst.
