Prvi maj, međunarodni praznik radničkog pokreta ustanovljen je još 1889. godine, mada njegovi začeci sežu tri godine ranije, kada su stotine hiljada američkih radnika izašle na ulice Čikaga uz zahtev za osmočasovno radno vreme.
Iako 1. i 2. maja nije bilo nereda na ulicama, 3. maja je izbila tuča u kojoj je policije ubila četiri člana sindikata.
To je bila inicijalna kapisla da i radnici na poziv anarhista Spejsa i Parsona dođu na proteste naoružani. Novi su zakazani već za sutradan, za 4. maj 1866. Iako je na pomenuti protest došlo svega 3.000 radnika, pred kraj protesta neko je pod nerazjašnjenim okolnostima bacio bombu od koje je stradalo sedam radnika i 67 policajaca.
Gradske vlasti su gotovo godinu i po dana kasnije za taj čin optužile anarhiste, posle čega su njih osmorica bili osuđeni na smrtnu kaznu pogubljenjem.
Više od 200.000 ljudi je bilo prisutno u njihovoj povorci, a već 1889. godine je na Prvom kongresu 2. Internacionale ustanovljeno da je „Prvi maj zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“.
Od tada se svake godine godine 1. maja obeležava praznik radnika i njihovih prava širom sveta.
Ovaj praznik je prvi put u našoj zemlji obeležen 1. maja 1893. godine i to velikim protestnim skupovima u Beogradu.
