Sva spoznaja sveta ne vredi tih suzica detenceta koje upućuje „bogi“. Ne govorim o mukama odraslih, pojeli su jabuku i, dođavola s njima, neka ih đavo sve nosi, ali ona, ona! Фёдор М. Достоевский, Братья Карамазовы.
Kažu novine da je Putin pre više godina govorio u Bundestagu i da se obratio deputatima na nemačkom jeziku, rekavši da hoće da govori na jeziku Getea i Hajnea. Zašto se Putin danas ne obraća Rusima, Ukrajincima i svetu na ruskom jeziku Puškina, Gogolja, Tolstoja, Dostojevskog, Mandeljštama…?
Smatramo da se nemačkim deputatima on nije obratio na Geteovom nemačkom, već na nemačkom političke policije Štazi. Kao što se Rusima i svetu obraća na ruskom Ohrane, carističke političke policije i jezikom sovjetske političke policije Čeke, KGB-a…
I zlo i dobro izviru iz jezika kojim se govori.
„Zemlja, hleb i mir“
Početkom 19. veka nemački profesor A. Rajc, putujući Rusijom, zabeležio je: „Narod ni na koji način nije učestvovao u upravljanju: narod se uvek pokoravao. Ali, u udaljenim krajevima, u Velikom Novgorodu i Pskovu, razvijala se demokratija, zahvaljujući lokalnim prilikama koje su bile rezultat prednosti koje pruža procvat trgovine.“ Često gubimo iz vida da je uporedo sa začetkom pravne kodifikacije srednjovekovne demokratije na Zapadu, takav proces počeo i u Rusiji. Početkom 12. stoleća, skoro jedan vek pre no što je nastala Magna Carta Libertatum u Engleskoj, u Rusiji se desila prekretnica. Novgorođani su 1136. zbacili i utamničili kneza V. Mstislaviča. Od tada su novgorodski kneževi sedali na presto na poziv veća koje je moglo i da ih razreši. Vlast je bila ograničena, „građanima su garantovana prava, administracija grada i kneževine je čvrsto bila u rukama Novgorođana… Najraniji ovakav ugovor potiče iz 1264, ali je običaj nesumnjivo postojao od prvog stvarnog ispoljavanja snage novgorodskog veća 1136.“ (D. Obolenski, R. Oti) Do pada pod moskovsku vlast, do kraja 15. veka Novgorod je imao ozbiljnu republikansku vladavina i najbogatiju crkvenu ustanovu u istočnoslovenskim krajevima. (Dž. Bilington) Republikanski poredak se ogledao u tome što su, ekonomski neravnopravni, staleži politički bili relativno ravnopravni. Samo su u Konstantinopolju i Novgorodu toga doba pismeni ljudi pripadali svim slojevima. „Novgorod se manje od svih drugih oblasti obazire na rodoslovne zahteve i prava kneževa, i budnije pazi da se poštuje ugovor zaključen između stanovništva i izabranoga kneza. Oko sredine XII veka njegovo veće smatra da je van spora njegovo pravo da poziva na upravu kneževe koje ono izabere i da zaključuje s njima sporazum… a koji se obično potvrđuje obostranom zakletvom.“ (P. Miljukov, Š. Senjobos, L. Ezenman)
Početkom 13. veka u Rusiju upadaju Mongoli (Tatari) i vladaju njome, često u savezu sa raznim ruskim kneževima, do kraja 15. veka. Ali Novgorod je uspeo da ostane slobodan i okrenut ka Zapadu. Moskovski knez Ivan III Vasiljevič je 1471. pokorio Novgorod. Nekoliko godina docnije (1478) Ivan III je ukinio Novgorodsku republiku, pripojivši Novgorod Moskoviji. Ovo je jedan od bitnih razloga zbog koga je opala i na kraju se izgubila relativna samostalnost ranih slobodnih gradova.
Vladavina Ivana III je, u izvesnom smislu, začetak ruskog samodržavlja. Njegova pobeda nad Velikom hordom (Mongoli, 1480) smatra se kao obnova ruske nezavisnosti 240 godina od pada Kijeva pod vlast Mongola. Od tada do danas u Rusiji traju samodržavlje i njoj podobna politička kulture. U Rusiji nisu rođeni građanski stalež i slobodni gradovi, poput gradova poznog srednjeg veka i renesanse u Italiji, Francuskoj, Holandiji…
Od Ivana IV Vasiljeviča Groznog, Rusija beleži reformatorska nastojanja nekih njenih vladara. Ivan IV je prvi koji je uzeo titulu cara (1547) i u prvom periodu vladavine je bio reformator. Osnovao i Zemski sabor (1549), preteču parlamenta. Drugi period vladavine je obeležila strahovlada. Car je formirao korpus lične vojske, preteču tajne policije (opričnici). Najveći zločin opričnika je uništenje Novgoroda i masakr njegovih stanovnika 1570, jer je car posumnjao da Novgorođani paktiraju sa neprijateljskom Litvanijom.
Uz reformatorska nastojanja vladaju Petar I Veliki, Katarina II Aleksejevna Romanov (Katarina Velika) i Aleksandar II Nikolajevič. Mnogi književnici i filozofi su, takođe, zagovarali modernizaciju i reforme u Rusiji. S druge strane, u krilu carske vlasti su negovani i snažni otpori modernizaciji. Pa je tako naslednik Aleksandra II Nikolajeviča, Aleksandar III Aleksandrovič, odmah po stupanju na presto ukinuo ukaz o postepenom ukidanju carskog apsolutizma, koji je njegov otac potpisao na dan svoje smrti. Njegova politika je bila politika „jedinstva cara, crkve i naroda“ i napuštanje politike modernizacije.
Kašnjenje u modernizacijskom razvoju je uticalo na to da kmetovi budu oslobođeni tek 1861, pod Aleksandrom II Nikolajevičem. To oslobađenje je bilo proklamativno. Seljaci su i nadalje živeli u teškim uslovima, kao i pre oslobađnja. Ni radnici, koji su radili u primitivnim i teškim uslovima u industriji, koja se mukotrpno začinjala, nisu živeli bolje od ruskog mužika. Zadržana su i neka stara ograničenja. Bivši kmet, na primer, nije mogao slobodno da bira mesto svog prebivališta. „Rusko carstvo nikad nije bilo buržoasko“, kazao je N. Berđajev.
Naredna vladavina Nikolaja II Aleksandroviča Romanova je donela privredni rast, ali je to bio i period gomilanja protivrečnosti ruskog kapitalizma. Spoljna politika je bila ekspanzionistička prema istoku. Rusko-japanski rat, zarad kontrole nad Mandžurijom i Korejom, je počeo 1904, a naredne godine je okončan teškim porazom Rusije. Izgubljeni rat i veliko nezadovoljstvo stanjem u društvu su bili uzroci revolucije 1905-1907. Neposredni povod je bio tragični događaj 9/23. januara 1905. Dogodio se zločin poznat kao Krvava nedelja. G. Gapon, pravoslavni sveštenik, osnivač Udruženja fabričkih radnika, poveo je veliku masu radnika (oko 300.000 ljudi) u Petrogradu kako bi caru predali peticiju o njihovom teškom položaju. Radnici su verovali da je car dobar i da ne zna istinu, koju od njega kriju njegovi loši doglavnici. Želeli su da mole cara da „otvorena srca… primi miroljubivu peticiju“. Kad su stigli do Zimskog dvorca, kozačkoj gardi, koja je čuvala carsku rezidenciju, naređeno je da puca na molioce carske milosti. Ubijeno je više stotina ljudi. Zbog tog zločina, cara Nikolaja je narod nazvao Nikolaj krvavi. Ovaj krvavi obračun sa radnicima je pokrenuo revoluciju 1905. Užasnute radničke vođe su objavile generalni štrajk. Zahtevali su demokratsku republiku. Ta slabašna revolucija je ipak pripremila silazak sa scene polufeudalnog režima Nikolaja II.
Za vladavine Nikolaja Romanova država je tvrdo kontrolisala univerzitet i intelektualni život. Marta 1895. ministar unutrašnjih poslova Durnovo je pisao u jednom izveštaju da ga plaše nova strujanja, posebno među studentima, koji su krenuli da drže javna predavanja o socijalnim temama. Radi kontrole, vlast je imenovala profesore mimo fakultetskih uprava, otpuštala sumnjive i unapređivala poslušne beznačajnike. Dela H. Spensera, Dž. S. Mila, K. Marksa… bila su zabranjena. Studentske čitaonice i klubovi su zatvoreni. U slušaonice su ubačeni doušnici. Školarina je petostruko povećana da bi se siromašnoj omladini onemogućilo akademsko obrazovanje. Krajem 1895. i početkom 1896. od studenata je zahtevano da se zakunu na odanost caru Nikolaju II. Većina studenata u Petrogradu, Moskvi i Kijevu je to odbila. Pod vlašću Nikolaja Romanova Rusija je ušla u Prvi svetski rat. Očigledna je povezanost rata i revolucije. Država i vojska su bili iscrpljeni svetskim ratom. Rusija je gubila rat jer nije bila sposobna da se modernizuje niti je mogla da modernizuje vojsku. Mobilizovano je četrnaest miliona ljudi. Ali mnogoljudna vojska nije imala ni jedan teški top, piše L. Fišer, a imala je samo oko 4.000 mitraljeza. Oficiri nisu poznavali modernu vojnu nauku. Nadobudno su je prezirali. Generali i oficiri su i na frontu nastavljali sa zađevicama još iz vremena izgubljenog Rusko-japanskog rata. Rusija je iz rata izašla bez 1.700.000 vojnika. Bes vojske se raširio celom Rusijom. Vojnici su pisali kući da često idu u napad i bez puške i da dobiju pušku tek kad nekog od drugova pokosi metak. Krivica za loše vođenje rata svaljena je na cara Nikolaja II, a naročito na caricu Aleksandru, nemačku princezu Alisu od Hesena.
Februara 1917. u Petrogradu su izbili nemiri izazvani glasinama da preti oskudica hrane, kao i nezadovoljstvom vojske. Liberalni političari uspeli su da zbace cara i proglase privremenu vladu. Za velike nevolje Rusi su okrivili cara Nikolaja II, a carstvo je izgubilo socijalno tle – obični ljudi više nisu želeli dinastiju. Nikolaj II je abdicirao 16. (februara) marta 1917. u korist svoga brata, velikog kneza Mihaila, a ovaj je abdicirao već narednog dana, jer u Dumi nije dobio većinsku podršku. Svi carevi ministri su uhapšeni. Shvatio je da je carstvo bez budućnosti. Dana 17. marta, Rusija je postala republika. Knez G. J. Lvov je formirao privremenu vladu. Ni ova vlada nije bila dugog veka. Jula 1917. vladu je formirao socijalistički revolucionar Aleksandar Kerenski, koji je proglasio republiku. Smatrao je da se do socijalizma može stići parlamentarnim putem. Car Nikolaj II je sa porodicom uhapšen. Posle više od 300 godina završena je vladavina Romanovih. Pogubili su ih boljševici, bez suda, 1918. u Jekaterinburgu.
Na vest o abdikaciji cara na frontu je nastala velika radost. Nemački i ruski vojnici bacili su oružje i bratimili se. Ima fotografija na kojima jedni i drugi zajedno plešu, na zaprepašćenje oficira. Na scenu otvoreno stupa V. I. Lenjin sa parolama Mir vojnicima. Fabrike radnicima. Zemlja seljacima. radnicima i sva vlast sovjetima, narodu je obećao „zemlju, hleb i mir“. Rusija je izašla iz rata potpisivanjem separatnog mirovnog sporazuma sa Centralnim silama 1918. u Brest-Litovsku. Lenjin je znao da može da pokrene rvoluciju samo ako u boljševičku ideologiju unese seljaštvo kao seoski proletarijat. Zalagao se za brzu industrijalizaciju. Više, nego docnije J. V. Staljin, Lenjin je zauzimao stanovište da i obični ljudi moraju da osete dobrobit od socijalizma. Poznata je njegova parola: Komunizam – to je sovjetska vlast plus elektrifikacija cele zemlje.
Prvih desetak godina posle revolucije u Sovjetskom Savezu umetnici su uživali umetničke slobode. Mnogi su revoluciju doživljavali kao umetnički akt. Bili su saputnici revolucije. Umetnost je gradila svoj novi svet, eksperimentisala sa samom sobom. Rađaju se i ređaju se stilovi: simbolizam, akmeizam, suprematizam, futurizam, konstruktivizam, imažinizam, pesništvo prirode… i mnoštvo drugih stilova koje je nemoguće klasifikovati. V. Tatljin pravi maketu (i, kao maketa ona je velika) kule-spomenika u slavu Treće Internacionale (1919). Kula je trebalo da bude visoka 396 metara i da bude najviša građevina na svetu. Nikada nije izgrađena – sovjetska država nije imala novac za takav projekat, koji je ocenjen kao, ipak, isuviše avangardan. Ali, Partija je, posle dolaska Staljina na vlast, postala arbitar i u pitanjima umetnosti. Rezolucijom CK iz 1932. utemeljen je socijalistički realizam kao jedini dozvoljeni pravac u sovjetskoj literaturi i umetnosti uopšte, a glavni zadatak postaje ideološka propaganda.
Feudalni / kvazifeudalni imperijalizam
Posle krvavog građanskog rata (1918-1922) i Lenjinove smrti (1924) vlast je preuzeo Staljin. Staljinova vladavina je bila put u progres kroz krv i čelik. Bio je to period velike nesreće i smrti; period progona i ubistva mnogih stvaralaca; montiranih procesa protiv stare garde boljševika, koji su izvojevali revoluciju i koji su streljani; period širenja GULaga, sistema radnih logora u koje su internirani milioni ljudi pod montiranim optužbama da su neprijatelji socijalizma – mnogi nisu preživeli. Novi tip rukovodioca, napisao je Staljin 1925, ne sme biti literat, on ne sme biti opterećen mrtvim teretom socijaldemokratskih navika, „a mora se ponašati tako da ga ljudi ne samo poštuju nego i da ga se boje“.
U osvit Drugog svetskog rata sklopljen je pakt o nenapadanju sa Hitlerovom Nemačkom. Na osnovu tog pakta Staljin je predao Hitleru mnoge Nemce komuniste koji su pobegli u Sovjetski Savez. Pred kraj rata, sa saveznicima je sklopljen dogovor o podeli interesnih sfera. Imperijalna politika Sovjetskog Saveza je na upravu dobila Istočnu Evropu, a realsocijalizam je postao vladajući sistem od obala Jadrana, pa do obala Kineskog i Japanskog mora.
Pokazalo se da je imperijalna politika jedna od viševekovnih konstanti Rusije. „Problem našeg vremena… je u tome što feudalna formacija još uvek nije u potpunosti iscrpla sve mogućnosti produžetka sopstvenog opstanka. Ona to čini nastupajući u obliku totalitarizma, toj ‘orijentalnoj despotiji’ našeg vremena… diktature politbirokratije – nomenklature“ (M. S. Voslenski). Sličnu tvrdnju iznosi i S. Gavrov, jer „rusku civilizaciju najpotpunije određuje njen feudalni / kvazifeudalni imperijalizam, koji nije samo ekonomski koncept, već koji proizilazi iz specifične mentalitetske strukture koja određuje sa njom usaglašenu sliku sveta i skalu vrednosti… Naša glavna teza glasi: ‘kvazifeudalna imperija je najviši oblik imanentnog samoorganizovanja ruskog društva, kao sociokulturnog sistema’“. Ni revolucija nije mogla da donese unutrašnju slobodu. „Tragedija Oktobarske revolucije bila je upravo u tome što je mogla da stvori samo svoju vrstu nemilosrdnog, brutalnog, komandnog socijalizma.“ (E. Hobsbaum)
Ništa se suštinski nije promenilo ni u postsovjetskoj Rusiji. Konformiranje sa političko-bogataško-klerikalnom klasom je rezultat pristanka značajnog dela ruskog društva, a ne rezultat slobodnog, nezavisnog učešća u javnom životu. O meandrima ruske politike posle raspada SSSR, ovom prilikom nećemo govoriti, jer smatramo da je zainteresovani čitalac sasvim dobro upoznat sa aktuelnim stanjem.
Umetnost spasava(la) Rusiju
Od Rusije se ne treba odricati. Čak ni zarad antihumane strane njene politike. Jer, dokle god postoji makar i jedan pojedinac koji je samosvojan u odnosu na preteću silu, to znači da drugačija mogućnost, skrivena u sistemu, postoji. Takvih u Rusiji ima. Više od jednog.
Uveren sam da je ruska umetnost spasavala i da spasava Rusiju iz mračnih ponora u koje jer upadala. I to iako su ruski umetnici (znani i neznani) često provodili živote u tamnicama ili su ostajali bez glave. Ona je estetizacija vekovnih nedoumica Rusa. Naročito je književnost bila majdan otpora samodržavlju i neslobodi. Otpor je bio i hrabar, i otvoren, ali i implicitan dubokim poniranjem u mučninu ruske zbilje. Nasuprot surovosti samodržavlja, književnost je na dnevnu svetlost uporno iznosila duh ruske zajednice. Pa, čak su i umetnici socrealizma umeli da progovore jezikom i metaforom čime su slikali moguću stvarnost. Čime su slikali utopiju, nadu. Od monaha Alimpija do Rubljova… od Goglolja, do Peljevina… Od Musorgskog do Šostakoviča… Od Puškina do Mandeljštama… Demokratija i sloboda se u Rusiji oglašavaju kroz umetnost. To jeste Rusija. Istinska.
***
A danas samodržac Vladimir Vladimirovič u Ukrajini puca na decu i civile, kao što su to činili i neki njegovi prethodnici sekući sabljom i pucajući i u vlastiti narod. I njegova vladavina je vladavina zločinjenja.
P(ost)S(criptum)
Razmatranje jednog imperijalizma nikako ne znači da na drugi imperijalizam treba zaboraviti. Nužno je otvaranje ovakve debate i o imerijalizmu SAD. Preporučujem čitaocu obimnu studiju Narodna istorija SAD američkog profesora Hauarda Zina. U knjizi se razmatra istorija SAD iz ugla potlačenih, kako ljudi u SAD, tako i ljudi širom sveta. Knjiga je prevedena i objavljena u Srbiji.
Piše: prof. dr Đokica Jovanović
