Zoran Jovanović, nezvanični ambasador srpske dijaspore u Švajcarskoj, jedan od čelnih ljudi UNIE – Ujedinjenih sindikata u Švajcarskoj i osvedočeni srpski humanista. Čovek kome je i posle skoro četrdeset godina provedenih u inostranstvu, Aleksinac večna Ljubav.
Branio je srpstvo u grotlu Hrvatsko – Albanskih ekstremista. U par navrata su pokušali da ga ubiju zbog svojih iskrenih stavova u odbrani Srbije. Neko bi rekao ludo hrabar kad je odbrana istine u pitanju. I danas se prepričava njegovo gostovanje na nacionalnoj televiziji Švajcarske, kada je bio gost u studiju sa drugim članovima UNIE i tadašnjom predsednicom Švajcarske DORIS LEUTHARD, kada je kao i puno puta pre, pokušavao u ličnim kontaktima sa vodećim svetskim zvaničnicima, da objasni da su Srbi nepravedno predstavljeni kao zločinački narod. Izuzetan poznavalac stanja u srpskoj diplomatiji. Govori tri svetska jezika, a u njegovom adresaru preko 200 srpskih i svetskih funkcionera sa kojima je saradjivao.
Poštovani g.Jovanović, možete li nam ispričati koliko ste dugo u Švajcarskoj, čime ste se sve bavili i kada kreće Vaša iskrena borba za istinu o Srbiji?
“U Švajcarskoj sam od 1981., znači oko 40. godina. Tamo sam došao u posetu jednom dragom prijatelju koji me je nagovarao da ostanem jer smo bili veoma bliski. Onda su nas Jugoslovene veoma poštovali, naša zemlja je bila jako cenjena. Počeo sam da radim u jednoj prodavnici nameštaja i tepiha. Služio sam se francuskim jezikom i bio sam uvek elegantno obučen, pristojan i kulturan. Svi su mislili da sam Francuz. U to vreme sam upoznao mnogo naših ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Imao sam sreću da stanujem u istoj zgradi gde je preko puta mene stanovao lokalni policajac sa suprugom iz francuskog govornog područja. Sa njim sam i dan danas porodični prijatelj. Zahvaljujući njemu, i poverenju koje je imao u mene, posle 3 sezone rada po 9 meseci, u četvrtoj sam dobio stalni boravak, takozvanu B vizu, za razliku od mnogih naših Jugoslovena koji su bili i po 10 i više godina, a da to nisu uspeli. Zahvaljujući tom policajcu, susedu iz francuskog govornog područja, došao sam u kontakt sa mnogim osobama iz kantonalne i nacionalne vlasti Švajcarske. Mnoga vrata su mi bila otvorena. Iz tog našeg drustva je bilo i onih koji su radili kasnije po mnogim ambasadama,u Rusiji, Bugarskoj, Srbiji i drugim. Sve je bilo divno u to doba, mi Jugosloveni smo se slagali, pomagali bez obzira na nacionalnost. Dešavalo se da u mom stanu ponekad bude i desetak osoba različitih nacionalnosti, Hrvata, Muslimana, Šiptara, Srba. Ponekad su i spavali na podu dok sam im tražio posao jer sam poznavao dosta poslodavaca i dobro govoro jezik.
Odjednom se sve promenilo, krenuli su ratni sukobi u Sloveniji, Hrvatskoj. Počeli su nas Srbe da gledaju sa mržnjom, kao da do juče nismo bili prijatelji, pili i jeli zajedno, družili se kao rodjena braća. Nažalost, na poslednjem klubu Jugoslovena shvatio sam ogromnu mržnju Hrvata prema nama Srbima. Za vreme jedne večere, u Klubu Jugoslovena oni su me napali noževima. Povod je bila zastava, odnosno jugoslovenska koju su oni prepoznali kao srpsku. Jedan od njih je rekao da sam im dao srpsku zastavu umesto jugosloveske. Drugi razlog bio je vezan za moj otvoreni stav protiv HDZ-a i njihovu antisrpsku politiku. Hrvati ustaški nastrojeni su pošli na mene sa noževima kojima se seklo pečenje. Drugi put se me napali i pokušali su da me izbodu. Sigurne smrti spaslo me je što sam bio fizički spretniji i uspeo da izbegnem napad. Srećom napad se desio na železničkoj stanici gde je bilo pitanje minuta kada će stići policija.
Nakon toga neko je pustio priču da sam bio jedan od učesnika Cecinog kidnapovanja u Sent Galenu. Medju iseljenicima se pričalo da postoje svedoci kako sam tada navlačio fantomku na glavu i ušao u restoran da kidnapujem našu poznatu folk pevačicu. To je mnoge Hrvate uplašilo te su se moji napadači ubrzo nakon toga iselili, bojeći se moje osvete i moje navodne bliskosti sa Arkanom jer su dvojica njihovih, da kažem vodja, dobili direktne opomene da može nešto da im se desi ako me budu i dalje napadali. Bio sam uporan, i pored svih rizika, nastavio sam svoju borbu za Jugoslaviju i u Bernu, gde sam nastavio da živim. Tamo me dočekuju albanski ekstremisti, koji su me zbog mojih jasnih antiratnih, jugoslovenskih stavova otvoreno mrzeli. Bio sam jednom napadnut od dvojice ispred jednog restorana, ali me je sigurne smrti spasio kolega Hrvat iz Bosne i Hercegovine. Moja mladja kćerka je takodje doživela ozbiljan napad povodom 17. marta od učenika albanskog porekla u samoj školi.
Život nastavljam u Solothurnu, jednom divnom gradiću sa očuvanom srednjevekovnom arhitekturom. Tu sam dobio i Švajcarsko državljanstvo, postao poznati sindikalni radnik i aktivista zahvaljujuci sindikatu mašinske industrije koji me je školovao. Specijalizirao sam Zakon o radu i socijalna osiguranja Švajcarske i radio dok nije došlo do spajanja sindikata gradjevinara sa mojim sindikatom mašinske struke. Iako sam stekao zvanje eksperta u oblasti sindikalnih pitanja, napustio sam taj posao jer je bilo nemoguće raditi zbog sve većih problema koje su stvarali Albanci kojih je u sindikatu bilo sve više. I pored toga zadržao sam sve funkcije na lokalnom i nacionalnom nivou. Moje sindikalno iskustvo i znanje predstavljaju jednu vrstu brane svima onima koji koriste sindikat za sprovodjenje antisrpskih ciljeva. Nažalost sve više uvidjam da su njihovi glavni zaštitnici i mnoge moje kolege Švajcarci i kantonalni političari, članovi njihovog parlamenta.I pored svega toga napadi nisu prestajali, ovoga puta žrtva su bili moja deca koja su doživljavala napade u školi ali sam ja te probleme u saradnji sa školom regulisao.
U uvodu intervjua naveo sam da ste nezvanični ambasador srpske dijaspore, takodje znam da ste bili u mnogim delegacijama srpske dijaspore boreći se za prava naših iseljenika. Zamolio bih Vas da navedete najzanimljivije diplomatske pobede u kojima ste učestvovali, a koje su na bilo koji način olakšale položaj naših iseljenika?
“Tačno je da sam jedan od onih koji se bore jos uvek za prava naše Dijaspore, ponosan sam što sam kao sindikalista učestvovao u borbi za prava naših radnika i naših gradjana ali ne mogu da ne pomenem opet gospodju Darinku Filipović od koje sam uvek dobijao nesebičnu pomoć. Mislim da je pogrešno govoriti o “diplomatskim pobedama”, to je bio rad zasnovan na traženju poštovanja zakona i propisa dotične zemlje. Bio sam svedok da su gotovo svi koji su dolazili iz Srbije bili diskriminisani. Uspeo sam da ostvarim kontakt naše ambasade sa rukovodstvom sindikata, došlo je do uzajamnih radnih poseta i susreta. U to vreme ambasador je bio gospodin Milan St. Protić, konzul g.Marković, savetnik sadašnji ambasador u Kanadi g.Ralević. Odštampali smo zajedničku brošuru sa pravima naših radnika koja se delila u našoj ambasadi. Smatram to velikim mojim uspehom i moje koleginice Darinke Filipović koja je i pripremila tu brošuru, a koja je mnogim zaposlenima mnogo olakšala borbu za svoja prava. Od tada do danas, stalni sam pokretač svih važnijih tema koje se tiču prava naših radnika u Švajcarskoj, i to zaista doživljavam kao veliku čast. Moram da napomenem da je najveća saradnja bila zadnjih 5 godina za vreme službovanja Nj.Ekselencije Gospodje Ambasadora dr.Snežane Janković ,sadašnjeg ambasadora u Nemačkoj i njenog tima, savetnika Ive Vojvodić, konzula Aleksandra Djurdjića i ostalog osoblja.”
Prateći Vaš rad video sam da ste u poslednjih 20 godina bili stalni saradnik mnogih srpskih institucija, od mnogih diplomatskih predstavnika i članova Parlamenta države Srbije do niza ambasadora u zemlji i svetu. Možete li nam opisati koliko je teško boriti se za prava srpske dijaspore medju našim političarima, bilo da su na vlasti ili opoziciji?
“Drago mi je da ste primetili moj rad, kako u Švajcarskoj tako i u Srbiji. Do pojave Korone bio sam čest gost u Parlamentu Srbije, Ministarstvu inostranih poslova, Kancelariji za dijasporu, Matici iseljenika Srbije i Srba u regionu gde sam i član upravnog odbora. Potpredsednik sam Pokreta slobodnih sindikata Srbije. Nažalost vrlo je teško okupiti sindikate u jedan veliki sindikat jer svi ti mali sindikati i njihovi predsednici su samo šahovske figure koje najčešće pokreću vlasnici fabrika. Ti radnici u Srbiji imaju zaista težak položaj, jedna vrsta su šahovske figure koje pomeraju vlasnici fabrika. Vrlo je teško boriti se za neki bolji položaj i radnika i Dijaspore u Matici. Srpski kulturni savez u Švajcarskoj gde sam bio član Upravnog odbora, pokrenuo je sa Privrednom komorom Srbije Sajam privrede koji se odrzavao u Dietikonu pored Ciriha ali se nažalost ugasio jer je bilo veoma malo izlagača i iz CH ali i iz Srbije.
Srpska dijaspora predstavlja nemerljiv izvor svih vrsta pomoći matici Srbiji, ipak neka pitanja godinama nikako da se reše. Koja su to goruća pitanja statusa Srpske dijaspore koja bi trebalo rešavati po hitnom postupku?
“Pre svega hteo bih naglasiti da Srpska dijaspora godišnje šalje u Srbiju oko 5 milijadi eura što prema podacima kojima raspolažem predstavlja 15% bruto nacionalnog dohotka, i taj devizni priliv je veoma važan za Srbiju. Teško je boriti se i izboriti za neke beneficije ili prava za naše gradjane u dijaspori. Recimo, garantovana mesta Dijaspori u Parlamentu. Mi mislimo, ako u Parlamentu Srbije garantovana mesta imaju neke Nacionalne manjine koje rade protiv nacionalnih interesa Srbije, zasto Patriotska dijaspora ne bi imala takodje garantovana mesta u Parlamentu kao što već dosta država u okruženju to praktikuje. Nažalost, dijaspora je ostavljena sama sebi već dugo vremena. Ja sam sa bivšim predsednikom Tomislavom Nikolicem saradjivao na tu temu ali nažalost on je završio svoj mandat pre očekivanog, tako da nije mogao ništa od obećanog da pokrene. Takodje je bio i plan da predsednik Vučić u svoju agendu upiše i sastanak sa dijasporom iz Švajcarske, ali i pored mnogobrojnih dolazaka u Švajcarsku do tog susreta nije došlo, ali se iskreno nadamo da će doći. Takvo stanje treba što pre promeniti, jer srpska dijaspora zaslužuje da se u Parlamentu Srbije čuje i njen glas.”
Mnogo ste pomagali mlade i uspešne ljude koji su se školovali na prestižnim svetskim univerzitetima. Gde vidite njihovu ulogu u razvoju moderne srpske države, kako stimulisati te ljude da se vrate u Srbiju i svoja znanja i iskustva upotrebe u cilju razvoja srpskih institucija, priverede i nauke?
Materijalno ih nisam pomagao jer su oni imali svoje stipendije ili pomoć svojih roditelja kao što sam i ja sa suprugom školovao svoju decu na čiji uspeh sam veoma ponosan. Vratiću se na ono što sam već napominjao mnogo puta. Kada Švajcarska država pokaže interes za svoje gradjane u rasejanju, za studente koji studiraju na prestižnim fakultetima u Švajcarskoj i to još sa stipendijama Švajcarske države, mislite li da će se oni vratiti u Srbiju, u kojoj se niko ne interesuje za njih? Sigurno je da se neće vratiti. Poznajem 2 sestre iz Beograda koje su ovde, u Švajcarskoj, zahvaljujući švajcarskoj stipendiji. Njihova uloga u razvoju Srbije bila bi ogromna kao i mnogih drugih koji bi se vratili. Pedantni Švajcarci su izračunali da školovanje jednog akademskog gradjanina, inženjera,doktora košta preko 500.000 franaka i zato im je jeftinije dovesti takvu radnu snagu iz inostranstva. Iz Srbije se i dalje odlazi nažalost. Kupovina diploma i rodjačke veze nanose nemerljivu štetu srpskom obrazovanju. Rešavanje pitanja povratka iseljenika u Srbiju nije tako teško, ali i to malo promena koje treba primeniti, nikako da se sprovedu. Jednostavno da bi vratili te ljude, treba im dati dobre uslove za rad, samostalnost u radu kao i odgovarajuće plate, srazmerne njihovom obrazovanju i odgovornosti.
Sa predstavnicima aktuelne vlasti imate dugogodišnju saradnju, konkretno mislim na predsednika Vučića, Dačića i Selakovića, kao i sa njihovim saradnicima iz oblasti diplomatije, pa bih Vas zamolio za kratak komentar, kako Vam se čini, gde smo danas kao država u odnosu na period do 2000. godine kada smo u svim svetskim medijima bili satanizovani kao narod?
“Iskreno da vam kažem mi smo nezasluženo, smišljeno satanizovani kao narod, i danas kao i mnogo godina unazad. Da bi taj problem rešili nama je potrebno nacionalno jedinstvo. Potreban je zajednički rad pozicije i opozicije, na ujedinjenju oko jednog nacionalnog interesa. Ja sam na to ukazivao, i danas ukazujem svim našim političarima sa kojima saradjujem i sa kojima se susrećem, kao i u mnogim TV emisijama na kojima sam učesvovao u Srbiji. Nažalost teško je do toga doći jer su opozicija i pozicija u ozbiljnim sukobima, kako na lokalnom tako i na republičkom nivou. Glavni osnov sukoba jeste novac, korupcija i nepotizam, što predstavlja jednu vrstu kancera svakog društva. Kriminal u sistemu ruši institucije, a samim tim i poverenje u državu.”
Preko 40 godina ste u inostranstvu, a i danas Aleksinac volite više nego ikada. Kako objašnjavate to da ta ljubav prema rodnom kraju ne izbledi ni posle toliko godina provedenih u nekoj drugoj državi gde ste i porodično i poslovno formirali život?”
“Ja sam preko 40 godina u inostranstvu, rodjen sam u Aleksincu, grobovi mojih roditelja su tu, moja porodica je tu, mislim na sestru i širu familiju. Volim Aleksinac, volim te ljude. I danas se tamo nije izgubilo ono da kad se sretnemo jedni drugima kažemo dobar dan, dobro veče, kako ste, ispričamo se kao rodbina? Nažalost taj moj Aleksinac je počeo da se kvari, da “rdja.” Mnogo se toga promenilo, više ni kum kuma ne poštuje. Onaj ko ima vlast smatra da ima sve. Nažalost, prokletstvo naše Srbije je da kad neki ljudi dodju na vlast izgube zdrav razum, pa zaborave i na zakon , na pravila, i na domaće vaspitanje. Sve to mora da se promeni ako hoćemo da idemo napred kao društvo.
Po meni, kao u svim demokratskim državama, zaposleni mora da poštuju zakon na radnom mestu. Ja nažalost imam jedno jako loše iskustvo u svom gradu, u toku je postupak kojim želim da ostvarim svoja prava, iako ispred sebe imam zid ćutanja pravde. Na sreću ja ne gubim nadu, čim prodje ova pandemija, planiram da se vratim u Srbiju, u moj Aleksinac i nastavim svoj rad, kako na polju poštovanja prava gradjana, ali i sa ciljem da mnoge lokalne šerife privedemo redu, zakonu i pravdi. Naš narod i u manjim sredinama hoće da veruje da je pravda dostižna, i da je moguće vratiti dušu srpskom društvu. U to verujem i ja.
Zahvaljujem Vam na pokazanom interesu za Srpsku dijasporu i mene kao njenog dela i stojim Vam uvek na raspolaganju.
