Razne pokušaje da obrazovanje učinimo jednakim za sve, da škole budu najbezbednija sredina za decu i prosvetne radnike, da plan i program budu prilagođeni i olakšaju, a samim tim i unaprede, obrazovanje u našoj državi, ostali su samo pokušaji, dok se kvalitet obrazovnog procesa svodi na entuzijazam pojedinaca.
Država je svojim dugogodišnjim naopakim odnosom prema prosveti, uvodeći reforme neplanski, neretko čak i nepromišljeno, a za koje pre same implementacije nisu stvoreni ni osnovni uslovi, dodatno narušila već okrnjeni prosvetni sistem. Direktno su narušeni odnosi osnovna tri stuba obrazovanja: učenik – nastavnik – roditelj i stvorena atmosfera stalnog sukoba, kako između
roditelja i nastavnika, tako i učenika i nastavnika.
Većina roditelja su zaista divni saradnici u obrazovnom procesu, ali ima i onih drugih, koji izgovaraju rečenice: jer ti znaš ti ko sam ja. Na žalost, tu veliku ulogu odigraju podobni direktori /ke koji takve roditelje štite (roditelji sa takvim stavovima su nekako po pravilu povezani sa vladajućim strukturama)!
Zakon je vrlo jasan – u takvim situacijama direktor/ka je dužan da svog radnika/cu zaštiti i obavesti policiju i tužilaštvo. Ostavljamo vam da sami pogađate koliko je takvih situacija zaista procesuirano. Prosvetari govore, vlast ne čuje. i nije zakazala. Kad dođemo do onog najvažnijeg stuba, učenik-nastavnik, stvari se komplikuju I još više granaju, ali mi ćemo se zadržati na osnovna tri problema (svaki od njih se grana dalje…).
Najjednostaviji se svodi na pitanje:
“Ako ja ne mogu da obezbedim osnovnu bezbednost za sebe, kako ću za učenike”? A deca to vide, razumeju i na svoj način poštuju. Naredni, “Kako da sprovedemo obrazovni proces koji nije prosta reprodukcija znanja”? Ovo je najbolje objasnio Luka Babić, iz ugla učenika, koji vrlo jasno objašnjava razliku između prostog nabrajanja podataka I povezivanja u znanja, zbog čeka mi redovno ostvarujemo katastrofalne rezultate na Pisa testiranjima i imamo više od 40% funkcionalno nepismene dece. I u svemu ovome, možda i najvažnije – motivacija nastavnika da kvalitetan obrazovni proces izvede do kraja, što se ne svodi u pitanje već u čuveni prosveteteljski stav “Moj jedini motiv da u prosveti ostanem su učenici”.
Prosvetari govore, vlast ne čuje. I nije zakazala. A sukobi vremenom eskaliraju i dostižu svoj maksimum, nasiljem i ubistvima. Poraz je veći jer su žrtve, pored prosvetnih radnika, najneviniji – deca.
Na žalost, sindikati su svoje delovanje uglavnom usmerili na materijalnu situaciju prosvetnih radnika, a njihova borba godinama ostaje bez vidljivih rezultata. Poboljšanje materijalne situacije je svakako nužan, ali nikako i dovoljan uslov za unapređenje prosvete.
Prosvetari godinama ukazaju na niz gorućih problema kojih je sada već toliko da ih je nemoguće nabrojati u skučenom prostoru jednog saopštenja. Ovakvo stanje najbolje su iskoristili, tj. zloupotrebili, (podobni/e) direktori/ke škola, uz podršku vladajućih struktura na lokalu, a neretko I od strane vrha države. Zastrašivanjem, ucenjivanjem i drugim sredstvima utiču na zaposlene da ne reaguju na mnoge nepravilnosti i protivzakonite radnje.
Lokalnoj vlasti i sve ovo je nedovoljno, pa dodatnim udarcima zakucava učitelje na dno društvene lestvice oduzimanjem zgrade koja decenijama nosi naziv ,,Učiteljski dom”; u kojoj su, ne samo učitelji, već svi prosvetni radnici i pridruženi članovi drugih delatnosti, aktivno učestvovali u mnogim aktivnostima poznatim svim građanima Niša.
Za kraj, jedna prosta matematička činjenica, na koju je ZLF već ukazivao, a koja možda i na najbolji način ilustruje odnos države prema prosvetnim radnicima i gde je prosveta na lestvici prioriteta: više nego polovina sredstava za svih 75000 nastavnika, koliko ih otprilike ima, bi se zadovoljila samo ako bi vlast odustala od besmislenog projekta nacionalnog stadiona u Surčinu, samo taj JEDAN stadion!
Ostaje nada da ćemo, kao društvo, osvestiti i razumeti značaj obrazovanja i pomoći prosvetnim radnicima u borbi da izgrade društvo bazirano na znanju. Nada i borba. ZLF snažno podržava prosvetne radnike i uvek će stajati uz njih, u njihovoj borbi, koja je borba za sve nas!
