Prosečna penzija u Srbiji ne može da savlada ni minimalne troškove života, ali se iznos ove godine, nakon dva uzastopna povećanja, odlepio od trećine prosečne potrošačke korpe, piše Demostat.
Istina je da penzioneri za svoja primanja sada mogu da kupe više namirnica, ali se računica menja kada se u sve uključe mesečni računi i druge obaveze iz korpe.
Nije mnogo bolje ni u regionu: značajno više penzije od srpskih imaju u Hrvatskoj i Crnoj Gori, dok su svi ostali susedi prilično ispod proseka Srbije.
Penzioneri u poslednjih 15 godina i jesu i nisu dobili na kvalitetu života. Vlast tvrdi da im primanja nikad nisu bila veća, udruženja traže reformu sistema jer kažu da povišice kasne i ne sustižu inflaciju. Kakva ocena može da se da, osim subjektivnog osećaja, zavisi i od grupe podataka koji se sagledavaju, navodi Demostat.
Ako se pođe od prosečne penzije, ona je od 2010. više nego udvostručena – od početnih 19.847 na 45.732 dinara koliko je iznosila u maju ove godine. Ali, pre deceniju i po pokrivala je 59,3 odsto prosečne zarade zaposlenih, a onda je počeo pad, po procentni poen-dva godišnje.
U 2023. imala je najniži nivo – dosezala je do samo 43,9 procenta plate zaposlenih. Nakon poslednjih povišica s kraja prošle i početka ove godine, skor se neznatno popravio pa primanja najstarijih sugrađana od ove godine iznose 45,6 odsto prosečne plate što je još uvek prilično daleko od željenih 60 odsto.
Slično je i sa troškovima života, jer prosečna penzija nikako da savlada čak ni minimalnu potrošačku korpu, dok je tek ove godine uspela da se malo značajnije odlepi od trećine prosečne korpe.
Tako je 2010. prosečan penzioner od svojih primanja mogao da podmiri 71,3 odsto minimalnih troškova a tek 37,6 procenta prosečne potrošnje. Usledile su godine pada kupovne moći, finansijske konsolidacije koja je tokom četiri godine, počev od 2014. smanjila penzije tako da i vlast potvrđuje kako su taj teret penzioneri izneli na svojim plećima. Ali, pare koje su im skinute sa čeka, ne vraća.
Najteže je bilo oko 2017. kada su najstariji od svojih prinadležnosti mogli da pokrije tek 66,1 odsto minimalne ili 34,3 odsto prosečne korpe. U ovoj godini, minimalni paket namirnica i drugih mesečnih obaveza pokriven je do 85,5 a prosečan do 44,2 odsto.
Kupovna moć, ako se sagledava ceo petnaestogodišnji period, na kraju tog razdoblja neznatno se popravila bar kada je reč o osnovnim namirnicama, ne računajući u to komunalne obaveze koje su takođe deo “korpe” a u međuvremenu su značajno poskupele, pa izgleda da je sve opet došlo na isto.
Za prosečnu penziju 2010. godine mogalo je da se kupi 370 kilograma hleba, 371 litar mleka, 60 kilograma svinjskog mesa, 105 kilograma piletine… Te količine su potom značajnije smanjene, pa su u 2017. svedene na 287 kilograma hleba, 272 litra mleka, 49 kilograma svinjetine, 90 kilograma pilećeg mesa.
U ovoj godini, ako se ne računaju druga poskupljenja poput struje i komunalija, situacija je malo bolja, pa se za prosečna primanja dobija 397 kilograma hleba, 309 litara mleka, 62 kilograma svinjskog ili 145 kilograma pilećeg mesa.
Ali, statistika je jedno, a stvarni život obično ima i druge strane medalje. Od ukupno 1,65 miliona penzionera više od 60 odsto, ili preko 990.000 prima penziju koja je ispod republičkog proseka, često i na granici rizika od siromaštva.
Od tog broja, ispod crte 440.000 ima minimalnu ili još manju od nje. Preciznije, minimalac koji iznosi nešto manje od 25.000 dinara i ispod je praga siromaštva, ima 140.000 najstarijih sugrađana, još oko 300.000 prima i od tog iznosa manje. Među njima su uglavnom porodične i invalidske penzije, kao i poljoprivredne koje prima nešto manje od 110.000 ljudi ali je preko 94.000 na minimalcu koji iznosi za tu kategoriju 19.600 dinara.
Ovu tamnu stranu upotpunjuje činjenica da sa svakom novom povišicom, koja za određeni procenat uvećava penzioni ček, raste i raspon između najviših i najnižih primanja. Uz to, iako su penzije tokom decenije i po manje-više rasle, nisu uspevale da sustignu inflaciju.
Udruženja i sindikati penzionera zbog toga traže reformu tog sistema kojom bi se primanja najugroženijih podigla bar iznad granice rizika od siromaštva, ali i obezbedilo da se uvećanje penzija vrši svakog meseca a veže po automatizmu za rast zarada i inflacije. Za sada nema naznaka da će do toga i doći, piše Demostat.
Da većina penzija ne pokriva osnovne ili željene troškove, svedoči i podatak o sve većem broju najstarijih koji i posle odlaska u mirovinu nastavljaju da rade i to uglavnom “na crno”. Prema nekim procenama sindikata, reč je o oko 100.000 ljudi koji na taj način upotpunjuju svoje kućne budžete.
Ako je za utehu, ni zemlje u okruženju nemaju mnogo bolji odnos prema starijim generacijama. Veće penzije od srpskih (390 evra) isplaćuje Hrvatska, 515 evra, sledi je Crna Gora gde nakon poslednjeg povećanja prosek iznosi 511 evra dok su sve ostale zemlje regiona ispod tih iznosa.
U Severnoj Makedoniji je, na primer, 346 evra, u BiH je prosek 320, u Republici Srpskoj 303, Bugarskoj 226 evra. Najpovoljniji odnos penzije prema prosečnoj zaradi zaposlenih je u Crnoj Gori, 64,1 odsto a najniži udeo penzije prema zaradama je u Bugarskoj, 29,0 odsto.
