Posade tenkovskih bataljona Vojske Srbije (VS), koje su decenijama kao lično naoružanje koristile automatski pištolj M-84 Škorpion, počele su da prelaze na upotrebu nove Zastavine modularne automatske puške M-19, prenosi portal Balkanska bezbednosna mreža.
Kako je objavljeno na nedavno održanom prikazu naoružanja i vojne opreme u Domu garde, osim novih maskirnih kombinezona, posade tenkova počele su da dobijaju i skraćenu verziju puške M-19 koja je svojim gabaritima, to jest kraćom cevi i sklopivim kundakom, prilagođena vrlo ograničenom prostoru u tenkovima.
Uvođenje novog ličnog naoružanja za tenkovske posade navodi na zaključak da su iskustva aktuelnog rata u Ukrajini i u tom segmentu ostavila određeni trag na tendencije razvoja VS, prenosi portal.
Naime, ogromna prisutnost naoružanih dronova, artiljerije i prenosnih protivoklopnih raketnih sistema uticali su na velike gubitke oklopnih sredstava i, sledstveno tome, potrebu da se posade bolje zaštite od napada neprijateljske pešadije u situacijama kada su prinuđeni da napuste oštećeno ili uništeno vozilo.
S obzirom da se u VS sa automatskog pištolja M-84 prelazi na automatsku pušku M-19, očekuje se da se značajno poveća i vatrena moć članova posade, ali to ne znači da su rešene brojne kontroverze koje prate Zastavinu modularnu pušku od samog početka ispitivanja i uvođenja u naoružanje.
Za sada nije poznato da li će Škorpione osim tenkista zameniti i posade borbenih vozila pešadije, artiljerci i drugi rodovi vojske koji koriste dobro poznati automatski pištolj, koji je u Jugoslaviji izrađivan po licenci čehoslovačke firme Češka Zbrojevka, gde je imao oznaku vz.61.
Problem lične zaštite posada oklopnih vozila, ali i ostalih rodova vojske za koje se pretpostavlja da neće često stupati u neposrednu borbu sa protivničkom pešadijom, bio je prisutan u Jugoslovenksoj narodnoj armiji (JNA) čiji automati i kasnije automatske puške svojim dimenzijama nisu bile pogodne za nošenje i upotrebu u skučenom prostoru.
Rešenje je potraženo u Čehoslovačkoj koja je proizvodila Škorpion, za to vreme solidan kompaktni automatski pištolj u kalibru 7,65 milimetara koji je osim sklopivog kundaka, imao okvire od 10 i od 20 metaka.
Posle početne narudžbine od oko 30.000 komada 1976. godine, kupljena je i licenca za proizvodnju u Kragujevcu a za razliku od čehoslovačkih primeraka koji su stizali u metalno sivoj boji i sa drvenom drškom, jugoslovenski Škorpioni (lokalne oznake M-84) bili su crne boje i sa plastičnom drškom.
Škorpion je zbog velike brzine vatre i mogućnosti korišćenja prigušivača, bio korišćen i u specijalnim jedinicama JNA ali se ipak može reći da je bio iznuđeno rešenje jer su korisnici imali brojne zamerke na njegove karakteristike.
Pre svega, zamerana mu je mala zaustavna moć, jer je koristio pištoljsku municiju, ali i mala vatrena moć jer je zbog nošenja u karakteričnoj kožnoj futroli najveći broj korisnika morao da se opredeli za okvir od 10 metaka.
I dok je Škorpion na manjim rastojanjima i pri jedinačnoj paljbi ostvarivao solidnu preciznost, bio je notoran po velikom rasipanju u modu rafalne paljbe. Postojao je preklopivi kundak koji je trebalo da kompenzuje taj nedostatak ali korisnici su se žalili da je pri gađanju u toj konfiguraciji nišanjenje bilo otežano.
Takođe je smatran veoma složenim u tehničkom pogledu, u smislu da je imao previše delova, da nije bio pogodan za održavanje u poljskim uslovima i da nije bio prilagođen opštem nivou tehničke pismenosti i kulture tadašnjeg prosečnog pripadnika oružanih snaga.
Sada se karijera Škorpiona u VS polako bliži kraju i na njegovo mesto dolazi znatno moćnije oružje M-19, u kalibru 7,62×39 mm i 6,5×39 mm, a s obzirom da se radi o automatskoj pušci, koja ima veću preciznost, količinu municije i efekat na cilj, može se pretpostaviti da će to povećati odbrambenu sposobnost tenkovskih posada.
Ipak, svi problemi koje je stručna javnost identifikovala prilikom testiranja M-19 i dalje nisu rešeni, pa je prelazak na tu pušku u neku ruku sporan.
Sam prelazak na novi kalibar od 6,5×39 milimetra je sporan, jer se radi o kalibru koji nije naročito prisutan u svetu i za koji ni u VS ne postoje zalihe municije. Nije objašnjeno, ne samo kako bi zamena cevi u borbi uticala na preciznost puške, koja bi ponovo morala da bude “upucana”, već ni zbog čega bi se tako nešto radilo i šta se time dobija.
Nije poznato ni kako bi se dva kalibra za istu pušku odrazila na kapacitet borbenog kompleta koji bi svaki vojnik morao da nosi. Svi ti problemi još više dolaze do izražaja kod posada tenkova kojima je potrebno kompaktno, lako prenosivo oružje, što manje komplikovano za upotrebu i održavanje u terenskim uslovima.
