Gradsku gužvu i užurbanost, arhitektica Kristina Kljajić (44) je pre nešto više od 10 godina zamenila životom na planini, a umesto gradnji modernih zgrada, posvetila se spasavanju starih kuća i gradnji novih, ali isključivo od prirodnih materijala – drveta, zemlje, peska, kamena, slame…
Kristina je do svoje osamanaeste godine živela u Beogradu, a potom je studirala u Prištini i Novom Sadu, gde je i završila master studije arhitekture. Živela je i radila u Novom Sadu, Lucernu i Podgorici. Upravo dok je boravila Crnoj Gori shvatila je da nešto mora da promeni u svom životu.
“Shvatila sam da taj život gde se brzo gradi i brzo živi nije za mene. U to vreme sam dobila ćerku i želela sam da joj pružim jedno zdravo detinjstvo i detinjstvo vredno vredno sećanja. Preselili smo se najpre na Frušku goru, a kada sam dobila i drugu ćerku otišli smo na planinu Rudnik. Otuda nas je život doveo na planinu Bukovik podno Rtnja. Ovaj kraj je izuzetno lep i ima puno doseljenika, ljudi koji poput nas vole prirodu i žele da žive u skladu sa njom”, objašnjava naša sagovornica.
“Mnogo je isplativije obnavljati stara imanja i kuće, nego ih zidati iz temelja. Osim toga, sada se nigde ne može kupiti hrastova građa kakva se nekada koristila za gradnju kuća. Koristile su se hrastove grede koje su ljudi ručno tesali. One koje su očuvane u inostranstvu se mogu prodati za ozbiljan novac, ali ljudi kod nas na selu ih i dalje tretiraju kao materijal za loženje, a zapravo predstavljaju čitavo bogatstvo”, istakla je Kristina.
Prema njenim rečima, na području jugoistočne Srbije stare kuće sa imanjem mogu se kupiti već za 5.000 evra, a od toga koji komfor sebi žele da priušte novi vlasnici zavise troškovi obnove.
Ona je kazala da je u Americi i Evropi, ali i u čitavom svetu sada apsolutno moderna gradnja od prirodnih materijala, pa najbogatiji ljudi odlučuju da žive u prirodi, što dalje od civilizacije, u kućama građenim od kamena, drveta, peska…
“Ljudi su shvatili da savremeni materijali ne utiču dobro na zdravlje. Kuće koje su izgrađene od prirodnih materijala su kuće koje “dišu” i u skladu su sa ljudskim telom. Kuće koje ne “dišu” mogu da utiču na oboljevanje od najtežih bolesti jer u se u njima zadržava vlaga i razvija se memla. Na žalost, u našim selima mnoge kuće i dalje propadaju. Srećom mnogo je i onih koje se obnavljaju. Sve je više ljudi, a prvenstveno su to digitalni nomadi, koji odlučuju da se skrase negde u prirodi i da žive u skladu sa prirodom. To su akademski građani koji su odlučili da ne žive više u gradu, već da započnu život u selu”, istakla je Kristina.
Prema njenim rečima, većina arhitekata u Srbiji bavi se klasičnom arhitekturom, jer je tu masovnost i tu zarađuju novac od koga žive, a svega još nekoliko njenih kolega posvećeno je gradnji kuća od prirodnih materijala.
“Ja sam odlučila da živim i radim drugačije. Posvetila sam svoj život deci, selu i prirodi. Smatram da bi naša zemlja mogla da živi od zdravstvenog i ekološkog turizma jer još imamo prirodu koja je koliko toliko očuvana. Međutim, i dalje mnogi ljudi ne prepoznaje bogatstvo koje imamo u tom tradicionalnom nasleđu, pa propadaju mnoge “čatmare”, istakla je Kristina.
Da bi motivisala ljude da se vrate selu i sačuvaju kuće svojih predaka, Kristina je pre 10 godina pokrenula na društvenim mrežama grupu “Eko sela Srbije”. Grupa okuplja ljubitelje prirode i one koji žele da nešto više saznaju o samoodrživoj gradnji i očuvanju životne sredine, a sve sa ciljem da što veći broj ljudi sazna o mogućnostima života u skladu sa prirodom.
