Učesnici panela “Na kafi sa psihologom” održanom u Beogradu zaključili su da osobe koje boluju od depresije retko kada potraže profesionalnu pomoć ali i kada je potraže to uglavnom bude onda kada njihovo stanje postane neizdrživo i kada im “pregori”.
Učesnica panela pod nazivom “Život sa depresijom” psihološkinja i psihoterapeutkinja Tijana Mirović objasnila je da su prvi simptomi bolesti nesanica, promena raspoloženja, gubitak koncentracije ali i da je potrebno da oni budu prisutni neko vreme da bi se ustanovila depresija.
“Retko ljudi potraže pomoć. Nekad je retko jer ljudi ne znaju šta im se dešava, onda krenemo da mislimo da ne spavamo zato što su imali malo veći stres na poslu i umanjuju ono što osećaju. Malo ljudi budu uplašeni i zbunjeni. Nije lako otići sesti i nekome preko puta reći svoje probleme. Ljudi se nekada prvo požale ljudima u svojoj okolini i onda je strašno važno kakve su rekacije, da li je reakcija ‘ma nije ti ništa, danas su svi depresivni'”, izjavila je ona.
Ona je na panelu koji je Hemofarm organizovao na Svetski dan mentalnog zdravlja objasnila da je osobe koje boluju od depresije uvek najbolje najpre pitati šta im je potrebno, šta bi učinilo da se osećaju bolje ili na koji način bi im, kako prijatelj, mogli biti podrška.
“Zbog svega toga ljudi to onda predugo drže u sebi i često dođu kod psihologa onda kada dogori kada osete da sada stvarno moraju da potraže pomoć. Nikada više ljudi sa problemima a nikada više priče o pozitivnom razmišljanju”, izjavila je Mirović.
Novinar i autor knjige “Iz svoje kože: Život sa depresijom” Aleksandar Stanković podelio je sa učesnicima panela da se, kada je prvi put kod sebe primetio simptome zapitao ko je on, ali da i dalje nije rešio pitanje smisla koje se zajedno sa krizom identiteta javlja.
“Jedan od razloga zašto sam izdao knjigu koju sam napisao je taj što je meni strašno puno značilo u tim trenutcima što sam čuo iskustva ljudi koji deset ili 15 godina boluju od iste bolesti. Meni je bilo kao da idem po nekom mulju i da mi neko sada ruku pruži i ja se uhvatim za ruku i kažem ne dam je”, rekao je on.
Stanković je kao drugi motiv pisanja knjige naveo to što je pokušao da upozna javnost o tome kako je živeti sa depresijom jer smatra da ona ne zna šta je depresija i svodi je na loše raspoloženje.
“Pošto me jako zanima psihijatrija, ja sam pronašao kod sebe još jedan sindrom a to je da sam ja dobio dijagnozu depresije 6 meseci nakon što mi se rodila kći i sada gledajući po literaturi shvatio sam da ne doživljavaju samo žene postporođaju depresiju, kaže statistika da svaki četvrti muškarac je doživi a neki je nisu ni svesni”, rekao je on.
Novinar i pisac Branko Rosić pristupio je temi iz perspektive prisutnosti razgovora o depresiji u popularnoj kulturi rekavši da ta tema nije retka stvar i da čitajući biografije poznatih ljudi o njoj često nalazio reč, ali da je na ovim prostorima depresija uvek bila vezivana za socijalni status.
“Setio sam pošto sam odrastao u socijalizmu, kako je uvek Jugoslavija bila idealna zemlja i mi smo uvek učili o rudnim bogatstvima pa kako je naša obala razuđena a italijanska ne znam kakva, bila je priča kako Amerikanci imaju problem sa nesanicom i da svako ide kod psihijatra a nama je sve super, em dobro spavamo bez ikakvih pomagala i ne moramo daleko da idemo”, rekao je on.
Rosić je dodao da je i postalo popularno imati “šrinka” i nakon što je stigao kapitalizam postalo je moda imati psihijatra isto kako je bilo popularno nemati ga tokom socijalizma.
‘Da li je nesanica u vezi sa kapitalizmom’, da li je pećinski čovek dobro spavao, da li je nesanica tranzicioni problem”, našalio se pisac.
