Veliki broj turista koji i ovog leta borave na Zlatiboru rado se odluče da pređu koji kilometar i dođu da obiđu Manastir RAČA, koji je udaljen od Bajine Bašte šest kilometara, a isto toliko i od reke Drine. Nalazi se na desnoj obali rečice Rače, Drinine pritoke, na visoravni okruženoj sa svih strana ograncima planine Tare, obraslih šumom.
Manastir Rača sastavni je deo bogate ponude kada je u pitanju duhovni turizam, a svi oni koji obiđu crkve i manastire na Zlatiboru radi su da vide i Raču. Uz Raču je utisak nekako kompletan slažu se gosti Zlatibora.
“Uvek me je interesovalo šta sve to može da se poseti a da je u široj okolini Zlatibora. Uvek kada dođemo obiđemo ono što nam je najbliže a ostanemo uskraćeni za sve lepote koji su na samo nekoliko desetina kilometara o cetra Zlatibora. Deca su nam sad malo porasla i ja se radujem da možemo da ih upoznamo sa svim lepotama naše duhovnosti. Rača kao kolevka srpske pismenosti ima čemu da nas nauči”, kaže za Vidi Srbiju Marina Stanković iz Vranja, koja sa porodicom godinama letuje na Zlatiboru.
O ktitoru i vremenu podizanja manastira govori zapis: „V leto tisuć dvesto sedamdeset šesto mladi kralj Dragutin, praunuk Nemanje, sin Uroša pervog, izbra ovo mesto i na njemu sozda Raču, sveto zdanje…“.
Manastir Rača, po predanju zadužbina kralja Dragutina s kraja 13. veka. Rušena i obnavljana, ova svetinja je luča srpske pismenosti u srednjem veku, a njeni izbegli monasi prepisuju knjige i čuvaju živi jezik postojbine i na dalekom severu, do Đura i Sentandreje.
Zanimljivo je da je manastir Rača prvi započeo turizam na Tari, podizanjem planinarskog doma, između dva svetska rata. Tokom Drugog svetskog rata u manastiru Rača je u periodu april 1941. – 8.jul 1943.god. čuvana najdragocenija knjiga srpske književnosti – Miroslavljevo jevanđelje, koje predstavlja najstariju sačuvanu knjigu pisanu na srpskom književnom jeziku. Nemci su 1941.god. opljačkali manastir, a 16.oktobra 1943.god. bugarska kaznena ekspedicija je ponovno opljačkala manastir i spaljeni su konaci.
Velika seoba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine povukla je za sobom mnoge monahe, pa je manastir sasvim opusteo. Turska vojska ga je zatim zapalila, kao i Georgijevski skit sa crkvom „Banjom“.ManastirRaca Georgijevski skit se nalazi oko dva kilometra od manastira Rače kada se ide uzvodno uz rečicu Raču. Danas na tom mestu jedino se poznaju temelji crkvice i ćelija monaha, račanskih prepisivača. Georgijevski skit sa crkvom Banjom, posvećenoj Svetom velikomučeniku Georgiju, bio je centar srpske prepisivačke škole sve do odlaska račanskih monaha u Ugarsku. Danas imamo lepo uređenu pešačku stazu do ruševina Georgijevskog skita.
Od 1690. do 1795. godine manastir Rača bio je u ruševinama. Pri polasku jeromonaha Melentija Stefanovića iz manastira Tronoše u Svetu Zemlju u Jerusalim, njegov duhovni učitelj arhimandrit Stefan Jovanović namenio mu je, pored haxiluka, i drugu ulogu. Snabdeo je Melentija dovoljnom svotom novca i naložio mu da pri povratku iz Jerusalima svrati u Carigrad i kod Porte (sultanova vlada) izdejstvuje dozvolu za obnovu manastira Rače. Preporukom Vaseljenskog patrijarha uspeo je da dobije odobrenje. Po povratku u Tronošu jeromonah Melentije odmah pristupa pripremama za obnovu manastira Rače zajedno sa jeromonasima Josifom i Isaijom. Njih trojica su rukovodili započetim radovima 1795. godine i pozvali na saradnju sve seljake koji su o svom trošku na drvenim kolima dovlačili kamen i građu. Nova crkva je bila završena 1796. godine, na temeljima stare. Na Božić iste godine hram je osvešen, a pre toga je Haxi-Melentije dobio čin arhimandrita.
Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine sa Karađorđem i drugim vojvodama Haxi-Melentije prelazi u Austriju. Bratstvo manastira Rače, ostavši bez svog igumana, živelo je u stalnom strahu od turske osvete, znajući da Turci ne mogu oprostiti Haxiji što ih je isterao iz Sokolske nahije, pa se svakodnevno nadalo njihovoj odmazdi. I zaista, nije se dugo čekalo. 16. oktobra 1813, Memšir-aga iz Srebrenice s vojskom pređe Drinu i opkoli manastir. Neki monasi su se razbežali, a u crkvi se zatekao iguman Isaija i đakon Ignatije. Turci upadnu u crkvu pa na kamenoj časnoj trpezi odseku im glave. Zatim sruše ikonostas, a ikone i sve drvene stvari nabacaju na njihova tela i zapale crkvu i sve okolne manastirske zgrade, a drveće i voće okolo poseku. Tako je manastir Rača, posle nepunih 18 godina od svoje prve obnove 1795. godine, 1813. ponovo spaljen. Nekoliko preživelih monaha našli su utočište u Tronoši, ali je i ona spaljena godinu dana kasnije. Neki se potom vraćaju u Raču i podižu privremenu kapelicu, podnoseći oskudicu kraj srušenog manastira.
Kad je posle uspešno završenog Drugog srpskog ustanka Srbija oslobođena i Miloš Obrenović postao vrhovni knez, Haxi-Melentije se nalazio u Austriji. Znajući da ga, kao Karađorđeovog prijatelja, novi knez neće rado gledati, nije žurio da se vrati u otadžbinu. Međutim, prevagnula je želja da vidi manastir Raču i da ga iz pepela ponovo podigne.
U proleće 1816. godine prešao je Savu i došao knezu Milošu i rekao da želi da obnovi manastir. Knez mu je izdao pismeno Objavlenije u kome je naveo da svakog ko bude pomagao na bilo koji način u obnovi manastira Rače, oslobađa poreza. Došavši na zgarište, Haxi-Melentije pronalazi dvojicu jeromonaha i odmah pristupa obnovi crkve. Kneževom „objavleniju“ narod se odazvao, ali usred bede i siromaštva nije mogao mnogo pomoći. Haxi-Melentije je morao da se obrati knezu Milošu za novčanu pomoć. Posle izvesnog vremena knez je dao pomoć za završetak gradnje crkve.
U narednih šest godina Haxi-Melentije nije hteo nikoga da moli za pomoć, tako da je crkva ostala bez ikonostasa i živopisa. Umro je 27. marta 1824. godine u maloj ćeliji manastira. Pokopan je u manastirskoj porti, gde je njegovo telo ležalo sto godina. 1924. godine je tadašnji iguman iskopao kosti i preneo ih u izgrađenu grobnicu uza sami zid hrama sa južne strane. Iznad grobnice uza zid crkve postavljena je ploča od belog mermera, sa baljerefom Haxije u prirodnoj veličini. Spomen-ploču izradio je Grgur Kovačević.
Ikonostas u hramu Vaznesenja Hristovog u manastiru Rači uradio je slikar iz Šapca Georgije Bakalović 1840. godine za 450 talira, kako se pogodio sa užičkim vladikom Nikiforom. Može se reći da ovaj ikonostas spada među najlepše u Srbiji. 1854. godine završeno je oslikavanje unutrašnjosti hrama. Sa Dimitrijem Posnikovićem radio je živopis Milija Marković, slikar iz Požarevca. Zvonik je završen 1849. godine.
Za vreme austrijske okupacije 1915-1918. godine okupator je skinuo i zbacio zvona sa zvonare. Danas se u zvoniku nalaze tri zvona. Početkom nemačke okupacije 1941. godine manastirski konak je služio za smeštaj izbegle dece iz Bosne.
Tokom 1941. godine Nemci su opljačkali manastir. 16. oktobra 1943. godine kaznena ekspedicija, sastavljena od Bugara, došla je preko Kaluđerskih bara i zapalila sve zgrade u manastirskom krugu. Manastir je pretrpeo veliku štetu. Na mestu starog konaka podignut je nov 1969. godine, sa kapelom. Konak je podignut uz pomoć Zavoda za zaštitu istorijskih spomenika Republike Srbije, pod čijom je zaštitom manastir.
Na Kaluđerskim barama na Tari izgrađena je 1975. godine dvospratna zgrada, podešena za prijem gostiju. U njenom sastavu je kapela posvećena Saboru srpskih svetitelja. Ova zgrada je metoh manastira Rače, nalazi se na manastirskom imanju i pod upravom je manastira.
Tekst je deo projekta „Skriveni duhovni biseri – MANASTIRI I CRKVE OPŠTINE ČAJETINA“ koji je odobren na konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na teritoriji Opštine Čajetina u 2021. godini.
