Smrt pesnika Branka Miljkovića, jednog od najdarovitijih iz druge polovine XX veka, i danas je obavijena velom tajne i izaziva brojne polemike. Najveći među srpskim pesnicima preminuo je pod misterioznim okolnostima u noći između 11. i 12. februara 1961. godine u Zagrebu. Određeni krug Brankovih savremenika i tada je odbacivao mogućnost da je pesnik sam sebi oduzeo život.
Da li ga je „ubila prejaka reč“ ili je nešto drugo uticalo na njegovu preranu smrt, to danas niko sa sigurnošću ne može da tvrdi.
“Princ poezije”, Branko Miljković, rođen je 29. januara 1934. godine u Nišu, detinsjtvo proveo u Gadžinom Hanu, a prve pesme je počeo da mu objavljuje Oskar Davičo 1955 tokom Brankovih studija filozofije u Beogradu. Već naredne godine objavio je svoju prvu zbirku pesama “Uzalud je budim”, sa kojojm je zakoračio u svet književnosti i sa malo godina koliko je imao dospeo u sam vrh srpske poezije. Samo četiri godine kasnije, na dve nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život napisao je “Pesmu za moj 27.rođendan”:
“Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!“
U Nišu se tradicionalno, od 1971. godine dodeljuje pesničko priznanje koje nosi ime slavnog srpskog pesnika, za najbolju zbirku poezije.
U Nišu je otvorena Književno-memorijalna postavka Sremac/Miljković koja sadrži spise, rukopise, fotografije i lične predmete slavnih književnika, a Osnovna škola i ulica u naselju Duvanište nose njegovo ime.
