„Stoga, tko želi osvojiti vlast u republici i uvesti u nju bezakonje, mora naići na stanovnike koje je vrijeme iskvarilo i koji se malo pomalo, iz naraštaja u naraštaj, primiču rasulu. Do toga nužno dolaze ako ih, kao što se već raspravljalo, često ne osvježe dobri primjeri, ili ako ih novi zakoni ne okrenu prvobitnim načelima.“ Niccolò Machiavelli
Ali, poštovani čitalac o ovakvom praktikovanju vlasti i političkog uticaja već sasvim dovoljno zna, pa je, tim pre, lakše da damo dva primera kontinuiteta upražnjavanja vladavine i same-po-sebi-poturene istinosnosti zakonâ.
Da bi se neko uključio (kroz tešku proveru podobnosti) u kakvu partijsku i političku oligarhiju ili u horde njihovih „poštovalaca“ i drvenih advokata (od kućnog saveta, preko medija, borokratije i administracije na svim nivoima, do umetničko-intelektualnog serkla) mora biti sklon laganju i prevari, skrivanju neugodnih „istina“, čak i verovanja u istinitost „istina“, proneveri narodnog imetka,… što se mučki predstavlja kao govor istine. Ukoliko koji nezaštićeni pojedinac krene da javno čeprka po tim naslagama političkog „uma“, čeka ga teška klevetnička larma, pad u nevolju, u bolest, mučne nevolje porodice i prijatelja, te i smrt.
Slučaj prvi: Autor ovog teksta nije uveren da se radi o namernoj preradi naslova jednog, za našu političku istoriju, vrlo značajnog teksta. Ali, bilo kako bilo, naslov dat u izvornom izdanju i u naknadnom izdanju posle nešto više od sto godina je (izostavljanjem jednog njegovog dela) ukazuje na, recimo tako, oprečno različite smislove.
Reč je o knjizi Vuka Karadžića Pravitelstvujušči sovjet Serbski.
U izvornom izdanju Vukovom (1860) stoji naslov: „ПРАВИТЕЛСТВУЮЩIИ СОВҌТЪ СЕРБСКIИ“ ЗА ВРЕМЕНА КАРА-ЂОРЂИЈЕВА ИЛИ ОТИМАЊЕ ОНДАШЊИЈЕХ ВЕЛИКАША ОКО ВЛАСТИ. U Nolitovom izdanju (1975) stoji naslov: ПРАВИТЕЛСТВУЈУШЧИ СОВЈЕТ СЕРБСКИ (u: СРПСКА ИСТОРИЈА НАШЕГА ВРЕМЕНА).
Dakle, „izgubio“ se deo naslova: „за времена Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти.“ Zašto? Autoru ovoga teksta to nije poznato. No, vidljivo je da se naknadnom intervencijom u naslov bitno menja karakter samog teksta. Jer, naslov, kako je dat, sugeriše utisak da se radi o pravnom spisu kojim se predstavlja najvažnija ustanova. Ali, bez nagoveštaja kritičkog razmatranja, kao vrlo važnog aspekta, ovog značajnog teksta. Da stvar bude interesantnija, Vukov originalni tekst (kritički intoniran), kako ga je Vuk dao, sledi u ovom naknadnom izdanju.
Već na početku Vuk piše: „Srpske poglavice pristanu i postave Sovjet, ali upravo nijesu znale šta će to da bude; nego su Jakov i Katić, i drugi gdjekoji veći, mislili da sovjetom malo zauzdaju vlast Kara-Đorđijevu, a Kara-Đorđije mislio da njime plaši Jakova i Katića, i druge, koji bi mu se protivili; a svi su mislili da će Sovjet samo kojekake sitnice suditi, pa i to onako kako oni hoće, a ostalo sve da oni sami uređuju i zapovijedaju po svojoj volji…“ Eto tako. Kako onda, tako i danas.
Ali, u ovom izdanju, čudi još jedan njegov deo. Radi se o naslovu: МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ, koji je, takođe, skraćen (!?).
Naknadno izdanje je ponovljeno izdanje koje (1828) je naslovljeno ovako: МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ, КNѦЗЬ СЕРБЇИ; ИЛИ ГРАЂА ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ НАШЕГА ВРЕМЕНА.
Nije skraćen samo naslov, već je izostavljen i drugi deo teksta, koji je, po našem sudu, vrlo važan za raztumevanje društvenih prilika ondašnje Srbije. Izostavljeni su delovi teksta: 1. Марашли – Али – Паша иште оружје; 2. Милош стане главни старешина; 3. Срби траже, права да им се даду и потврде; 4. Буне у Србији; 5. Владање и судови; 6. Уредбе за свештенство; 7. Дације.
Još je nešto zanimljivo. Belešku o izdanju je dao Slavko Vukomanović. U njoj se objašnjava da je izdanje nužno nekritičko, jer Vuk nije za života mogao da objavi Srpsku istoriju našega vremena. „Prvi deo knjige nije objavljen jer je knez Miloš pretio Vuku da će ga, ako bude išta napisao o Karađorđu berz njegova znanja i odobrenja, goniti“. Dalje kažu da je za drugi deo knjige, „iz koga smo uzeli uvodni tekst, objavljen kao monografija Miloš Obrenović knjaz Serbii“. Dobro, ali, pitamo se opet, zašto odsekoše polovinu (vidi se iz datih podnaslova) veoma važnu i zanimljivu!? Uvereni smo da razlog nije ni u kakvom podilaženju politici i političarima. Jer, izdanje potpisuju urednici, koji bi činili čast, svakoj ozbiljnoj izdavačkoj kući. Ti urednici nisu svijali glavu pred bilo kakvim sirovim i arogantnim političkim autoritetom. Ovu i druge knjige iz izvanrednog desetotomnog izdanja Vukovih spisa su, kao urednici, poptpisali: Slobodan Galogaža, pesnik; Zoran Mišić, književni kritičar; Vasko Popa, pesnik; Miloš Stambolić, urednik (brat Ivana Stambolića – napustio je Miloševićevu Srbiju, kao državu terora) i Jovan Hristić, pesnik, esejist, književni i pozorišni kritičar. Tim pre je knjiški moljac, poput autora ovog teksta, znatiželjniji.
Slučaj drugi: Zbog tranzicijske opsene, moralo se uništiti ono što je realno, tako što će biti ocrnjeno kao arhi-zlo (tzv. komunizam, a u stvari kakav-takav socijalizam) i veličati veliku novopolitičku opsenu, obloženu celofanom, o „ljudskim pravima“, „ustavnosti i zakonitosti“, „slobodi medija“, „demokratiji“, „slobodnom protokom ljudi, ideja i kapitala“… Ove bitne kategorije društvenog uređenja, iza kojih stoji svaka odgovorna države, većina naših partija je umrljala svojom halapljivošću, autornošću, naci-šovinizmom, organskom nedemokratičnošću, nasilnom instrumentalizacijom svih ustanova, samovoljom i primitivizmom. Naročita burleska je „slobodni protok“ zašećerenih reči o „slobodi i slobodama“. Sad nas je sustigla njihova korporativna „sreća“ – imaš ljudska prava, ali zato nemaš pravo na sopstveni život. Apstrakcijom „ljudska prava“ zamenjuje se konkretno pravo na hleb. Ideologija ljudskih prava nikako se ne može i ne sme poistovetiti sa plemenitom utopijom (nadom) o slobodi.
Sada, par reči o partijama, koje su donele poslednji ustav na nelegitiman način. Iako se radi o odveć poznatim partijskim rabotama, ipak to partijašenje širi vonj ganga. Evo zašto. Ubiše se partijski ljudi od busanja u grudi o tome kako, mal’ne, žive samo zarad demokratije i boljitka naroda. Odveć dobro i uvežbano navlače obrazinu „brige i zabrinutosti“ za građanstvo i kakvoću njihova života. No, kako svi, koji smo iz ovih krajeva, dobroi znamo, nije to od juče. Vertikala je to uznosita naša. No, dajmo reč Branislavu Nušiću, koji je taj politički folklor umeo rečitije i umnije da opiše i objasni od nas: „Retko će se roditi čovek kao što je pokojni Josif Stojić. Pohodio je crkvu redovno; bio je odbornik u opštini; bio je tutor crkveni i bio je član nadzornog odbora Založne Banke. No inače bio je to neobično plemenit čovek; tako je jedne godine, kada je stegla neobično ljuta zima, dao dvadeset dinara za kupovinu drva sirotinji; jednome opštinskome služitelju poklonio je svoje stare pantalone, a jednoj nezbrinutoj udovici sa šestoro dece podario je tri kile krompira. On nikoga nije uvredio, nikoga popreko pogledao, a ako je koga i tužio sudu za dug, on se lično nije u to mešao već je takve stvari obično predavao advokatima. Koliko je Josif Stojić bio veliki građanin naše varoši, koliko dostojan trajne uspomene i koliko plemenit najbolje pokazuje i raspored imanja koji je on učinio pred samu smrt. Ostavio je i ženi svojoj koliko treba i braći i bratićima i sestri i sestrićima, pa čak i jednom daljnom rođaku, siromahu, ostavio je dva dukata, koliko da i njega ne zaboravi. Eto onako veliko imanje kakvo je imao Josif Stojić, pa kako mudro raspoređeno, tako da se ovom prilikom potvrdilo ono: da Bog zna kome daje.“ Napisao je ovo Nušić u svojoj pripovetki Dobrotovor, objavljenoj u njegovoj knjizi Pripovetke, godine 1928.
Eto, tako je u političkoj bajci, a stvarno (obaška predizborne lagarije), tamo gde se bude njihov interes i egoizam (Pavlov je lepo objasnio kako po raznom zverinju drmusa uslovni refleks) pada mrena na njihove oči. Najednom, na delu ništa principi. Ništa civilizacija. Kakva Evropa? Moral? J… demokratiju. Pa, od njih smo čuli blage reči o tome kako ih ne interesuje „partijska pripadnost ili nepripadnost“ nekog nameštenika. Ako je valjan niko neće da ga „dira“, ma čiji bio. A ako nije valjan ima da „snosi posledice“, pošto se, „po zakonu, preduzmu koraci“. Tome slično reče i ovaj predsednik države, a i oni pre njega. Oni su, dabome, „ozbiljno zainteresovani“ da „sposobni ljudi, profesionalci“ obavljaju poslove od javnog interesa. Poneki takav, uistinu sposoban i vredan, i opstane. Ali, samo poneki.
Sad, zašto su skoro sve naše partije neodoljivo nalik gangovima? Zato što se iza zamandaljenih vrata domunđavaju o tome kako će „vršiti vlast“ sebe radi. Domunđavaju se o tome s kim će praviti ortakluk. Pa se ortače i s onima sa kojima su se svađali i koje su, do juče, olajavali na pasja usta. Pamtimo one filmove o Al Kaponeu, mafiji i prohibiciji, pamtimo i onu seriju filmova pod naslovom Kum… Ima u svim tim filmovima jedna, skoro obavezna scena. Sede šefovi gangova za ogromnim stolom u polumračnoj prostoriji. Napolju duboka oblačna noć, bez zvezda i meseca. Тёмная ночь, nightmare, reklo bi se. Puše kubanske cigare, pijuckaju skoč. Pred njima karta države ili kakvog grada. A oni iscrtavaju na mapama delove zemlje ili kvartove gde će gangovi gangsterisati, ne ometajući jedni druge. Kada to završe, opet sednu, puše one cigare i pijuckaju viski i dogovaraju se o podeli „biznisa“: „Meni droga, tebi prostitucija, onome šverc, a ovome kockarnice“. Šta su to oni uradili? Pa, podelili nadležnosti, mimo očiju javnosti, zakona, policije i sudova. Ruku na srce: i ta javnost i ti rečeni organi malo haju za tajne dilove – jedni korumpirani, drugi prepadnuti, treći uvereni da mora tako jer „svaka je sila ista“, četvrti ošamućeni i kontuzovani jer ništa više „ne shvataju“. O zakonima malo niže (u ovom tekstu, razume se). Međutim, gangovi k’o gangovi. Slatko je da se čalabrcne od tuđe nadležnosti. I, eto prasnu svađe i tuče, pucnjava po ulicama. Uličarsko makljanje. Grebanje. Ujedanje i cvilež. Čupanje i otimanje.
I kod nas nekako čudno i slično: U ovih nekoliko tranzicijskih decenija prebijenih i mrtvih kol’ko ’oćeš. I nedužnih, što je najtužnije i najstrašnije. Raspadaju se ortakluci, raspadaju se gangovi. I opet Jovo-nanovo. Liči na Srbiju? Ili sanjam? Pita se naivni pesnik.
Sve to što rade, ti naši vlastodršci, nazivaju zakonitošću i poštovanjem Ustava. Ukoliko nije moguć ustav kao pravi ustav, dobar je i privid. Da bi se pokrilo „političko“ i „biznis“ sumračno i maglovito rabotanje nužan je spis (ovako ili onako „donesen“) koji će biti temeljni „argument“ , tj. temelj za zasnivanje i „obrazlaganje“ i „odbranu“ takvog rabotanja – ergo. sve je u skladu sa „ustavom, zakonom i najvišim civilizacijskim standardima“. Mi narod, otupesmo, a oni promukoše, od silnog zazivanja i zaklinjanja u Ustav,ustavnost i zakonitost.
Pitajmo mi, dakle, njih: kako ste doneli takav ustav i takve zakone? Ustav su onomad (2006) prihvatili republički skupštinari navrat-nanos, ne pročitavši ga. Glasali, a nisu znali za šta glasaju. Ti isti skupštinari umeju, inače, da prebiraju po sitnim crevcima mnogih predloženih amandmana, zakonskih predloga… Odgovorni i principijelni(!). A Ustav smandrljaše – ima tu, kako im je rečeno, jedna istorijski važna preambula, pa da je ne pregazi vreme. Onda, bilo narodno glasanje. Bez javne rasprave, a i počesto obmanjivani potemkinovskim obećanjima, podanici i dalje nepoverljivi i sumnjičavi. Nikako da se „u danu za glasanje“ namakne potrebna većina. Šta će, kud će, vlastodršci odredili još jedan dan za glasanje. Mimo razumnih običaja i mimo razumna sveta. Napabirčila se, tek drugog dana, taman koliko treba, „izlaznost“. Dabome, sumnjivi su ta noć i ti dani.
Da bi vlast uspela u svom naumu, u kampanju su uključene i verske zajednice. Na portalu Radija Slobodna Evropa je objavljen tekst Crkva pozvala na podršku Ustavu, autora Radovana Borovića (26. 10. 2006). Između ostalog, autor piše: „Grupa nevladinih organizacija i više vanparlamentarnih stranaka pozvale su na bojkot, tvrdeći da će se na referendumu najmanje glasati o pravima i slobodama građana, već isključivo o teritorijama. (…) Gotovo sve crkve i verske zajednice u Srbiji podržale su novi Ustav. Bošnjački lideri, obeležavajući Ramazanski bajram, pozvali su svoje sunarodnike da izađu na glasanje. Stav katoličkih biskupa u Srbiji je da novi Ustav donosi bolja rešenja od prethodnog i kao takav je dobro došao.“ U istom tekstu se navodi i mišljenje sociologa religije Mirka Đorđevića: „Lično mislim da je ovaj ustav zapravo u funkciji predizborne kampanje“.
Do danas zakonodavci ne odgovoriše na tvrdo, umno i najvažnije pitanje u državi: kad je na takav način usvojen, ima li taj ustav izborni legitimitet? Nikom ništa. Kakav ustav – takvi zakoni. Sumnjiv, nejasan izborni legitimitet najvišeg državnog akta i zakona vodi ka razornoj posledici – nepoverenje prema zakonima, vodi ka nepoštovanju takvih zakona. No, ovde nije kraj. Nepoverenje čini zakone nedejstvujuščim. Ljudi se povinuju takvim zakonima isključivo iz straha od posledica, a ne i zato što su uvereni u njihovu delatnu pravednost. Ovo važi za pripadnike širokih društvenih slojeva koji ne barataju polugama društvene moći. Međutim, za one privilegovane, kojima se tepa rečju „elita“ i koji poseduju moć, zakoni ne važe. Tačnije, važe onda ukoliko se neko odmetne izvan prostora nepisanih (a čvrstih) pravila po kojima funkcionišu naše gangoidne partije. Krupno pitanje je sledeće: ako je to tako da li to znači da u Srbiji, u suštini, nema zakona? Da li to znači da Srbija nema istinsku državu? Još su, kažu, usvojili, povrh toga, nekoliko tuceta „evropskih“ zakona i propisa. Ti zakoni i propisi evropejski su usvojeni i tureni u fioke – da ne bi, bože sakloni i sačuvaj, proizveli kakvo „pravno dejstvo“. To je srpska noćna mora koja traje, evo, do danas. Ovako ili onako, traje otkako je Srbija nogom stala na drum „moderne državnosti“.
Ta se zbrka i zamršenost naše stvarnosti može opisati onim laganim i pronicljivim stihom Duška Radovića: „Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je, pa ako ga ne nađe – to mu je“.
Toliko. Zasad.
