Momčilo Stojković iz Kosmovca kraj Bele Palanke, koji je protekle četiri godine bio jedini ovčar na Suvoj planini, sahranjen je minule subote u rodnom selu. Stojković je preminuo u svojoj šezdesetoj godini, u pojati nadomak sela u podnožju planine u kojoj je čuvao ovce. Njegovi roditelji, prijatelji i komšije saznali su 22. decembra da je preminuo, ali pretpostavljaju da je umro dan, dva, pre tog datuma.
Mladen Stojković, Momčilov bratanac kazao je da njegov stric nije dolazio dva, tri dana u selo, zbog čega je jedan od komšija otišao da ga obiđe.
„Zatekao ga je kako leži u krevetu i pozvao me je da dođem gore. Pozvali smo policiju i lekara, mada nije bilo nikakvih sumnjivih okolnosti. Umro je prirodnom smrću“, rekao je Mladen Stojković.
Kazao je da se njegov stric nije ženio i nije imao decu, tako da je on preuzeo brigu o stotinak ovaca.
„Moraću da ih prodam, ne mogu da ih čuvam, velika je to obaveza, a ja imam drugi posao“, rekao je Stojković.
Punih pola veka Suva planina bila je mesto na kojem je Momčilo provodio najveći deo godine čuvajući ovce. Počeo je to da radi kao sedmogodišnji dečak sa ocem i bratom, a nakon što su pre četiri godine od čuvanja ovaca odustala preostala četiri pastira, ostao je sam sa stadom od 250 ovaca, od kojih je stotinak bilo njegovih, dok je ostale uslužno čuvao.
Momčilo je od ranog proleća do kasne jeseni po čitav dan bio na planini, na 1.600 metara nadmorske visine, na delu planine na kojem se smenjuju stoletne šume, pašnjaci i kamenjar. Noći je je provodio u kućici na bačiji na prevoju Pasarela. Kućicu od svega par kvadrata osvetljavao je fenjerom i baterijskim lampama. Na tranzistoru je slušao šta se u Srbiji i svetu događa.Govorio je da se ne plaši što je sam u planini, ali da mu nedostaju njegovi rođaci, prijatelji i komšije iz sela.
„Bilo je nekada “naroda” koliko hoćeš. Sada se desi da nikoga ne sretnem po nekoliko dana. Nekada mi vuk dodje kao gost, iako je štetočina. Inače, nije me strah ni od čega. U planini je sada najbezbedniji život. Nikoga nema. Nije kao dole u varoši gde ima i lopova i mafije. Ovde ima divljači, ali divljač beži od čoveka. Čovek je najveća zverka”, govorio je Momčilo.
Govorio je takođe da život na planini nije lak, ali da je navikao i da se ne žali. Osim što je sam čuvao ovce i muzao ih, sam je pravio sir, pripremao hranu za sebe i četiri šarplaninca.
„Imam pune ruke posla dok sam na planini od jutra do mraka, a i kupaca za sir ima puno, ali nema ovaca kao nekada što je bilo, jer nema ovčara nema, a ni ljudi u selima. Pobegli su svi u gradove, ostala su sela kao siročići, kao deca bez roditelja. Doduše, nije ni lako da se živi na selu, a naročito ne na planini. Put do Pasarele je loš, nema ni struje, a ni vode. Moram da donosim vodu sa izvora koji je kilometar daleko”, govorio je poslednji suvoplaninski ovčar.
Stanovnici Kosmovca, Vete i i ostalih sela u podnožju Suve planine, kažu da na žalost na planini Momčila nema ko da zameni, tako da na toj planini više neće biti ni stada ovaca, a bilo je je nekada na desetine stada, sa više hiljada ovaca.
