Đurđic je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 16. novembra (3. novembra po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na prenos moštiju Svetog Đorđa i obnovljenje njegovog hrama u kom je položeno njegovo telo.
Praznik Đurđic hrišćanska crkva obeležava u spomen prenosa moštiju svetog Đorđa iz Nikomidije u Lidu Palestinsku, što je bilo ispunjenje njegove poslednje želje.
U vreme cara Konstantina (306—337), hrišćani su sazidali hram svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj. Prilikom osvećenja tog hrama, prenete su i u njemu sahranjene mošti svetog Đorđa. Taj hram je više puta bio rušen i obnavljan.
Po crkvenom učenju, na ovaj dan je i obnovljen hram Svetog velikomučenika Georgija u Lidi
Sveti Đorđe se na ikonama najčešće predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako ubija aždaju. Na ikonama za praznik Đurđic, se predstavlja kao „pešak”: bez konja, u stojećem stavu i sa kopljem ili mačem u ruci.
U nekim krajevima Đurđic se slavi i kao imendan, a imendan slave oni koji se zovu Đorđe, Đurđica, Đoka, Đurđa, ali i Georgije, Georgina, Gina.
Slavi se dva puta godišnje: na Đurđevdan, 6. maja, i Đurđic, 16. novembra. Кada se zajedno gledaju ova dva praznika Sveti Đorđe je najslavljeniji svetitelj kod Srba. U hrišćanstvu (istočnom i zapadnom) se slavi kao Sveti Đorđe. U umetnosti se često prikazuje kako ubija zmaja, odnosno aždaju.
Ovaj dan, po narodnom verovanju predskazuje kakva će biti nastupajuća zima. Ukoliko je maglovito i zima će biti maglovita i promenljiva. U slučaju vedrih dana, zima će biti mrazovita i “ljuta”.
Dani od Đurđica do Svetog Mrate (24. novembra) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova.
Prema predanju, u tim danima svetac nadgleda kako ko radi, zatim naredi vukovima da kazne onoga ko nije bio vredan.
Po narodnom verovanju u danima od 16. do 24. novembra ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.
Foto: Srbija vesti/OP
