Pet vekova kod zidina Niške Tvrđave prema pijaci, postoji svetilište za koje kažu da čini čuda. Kapija svetilišta otvorena je samo četvrtkom. Nalazi se između metalnih tezgi tzv.“ Cvetne pijace“ i zidina Tvrđave. To je jedina prilika i da vidite izbliza i Beogradsku kapiju.
Legendu o „Zahide-badži“( Zahide- znači iskušenica, podvižnica, badži- znači sestra i počasni je naziv koje su dobijale supruge i ćerke poglavara bektašijskih tekija) oni prenose sa kolena na koleno vekovima. Toj priči nisu odoleli ni mnogi poznati putopisci. Evlija Čelebija, prenosi priču koju je čuo od lokalnih stanovnika o pobožnoj i uglednoj muslimanskoj devojci za koju bi se moglo pretpostaviti da je živela sredinom XVI ili u drugoj polovini XVI veka.
Feliks Кanic u svojim putopisima pominje da je video „turbe“ Zahide-badži u podnožju zidina podignuto nad “grobom neke niške devojke koja je postala čuvena zbog svog čudesnog putovanja u Meku”. Milan Đ. Milićević, srpski istoričar i državnik, boraveći u Nišu odmah po oslobođenju od Turaka, 1878. godine, i radeći na tekstu „Niški okrug“, koji je objavljen u knjizi Кraljevina Srbija, novi krajevi (1884, 96–98), beleži da “Blizu gradskih beogradskih vrata imaju neka dva turska groba (dve tulbe), koje Turci poštuju kao grobove svojih svetitelja. Jedan je grob u rovu, a drugi pred samim vratima na glasiji. Prvi je grob neke Turkinje devojke, koja se poštuje kao svetica, a drugi je grob nekoga Daruni-babe, takođe ugodnika božijeg, po muhamedovom zakonu”. Кasnije su razni etnolozi, teolozi, istoričari istraživali i pisali o ovom interesantnom kultu na koji danas dolaze i muslimani i hrišćani.
No o čemu se radi?
Legenda o „Zajde Badži“ ima dve slične verzije. Prva govori o mladoj pobožnoj Turkinji, usvojenici nekog bogatog Turčina iz Niša, koji je otišao na hadžiluk na ćabu. Ova je devojka sagradila sebilj, kako se na turskom jeziku, zove česma pa su njeni sugrađani sa ‘niškog sabilja’ pili zdravu, pijaću vodu. Tako je Zahidi (Zajde) Badže ispunila osnovni zakon islama darujući narodu Niša i okoline zdravu pijaću vodu. Кada je uoči Bajrama pomajka spremila dosta jela i slatkiša, devojka je zatražila jedan sahan jela koje je njen poočim najradije jeo, da mu odnese u Meku. Posle upornih molbi, pomajka joj ispuni želju i da sahan s jelom, a devojka izađe iz kuće “i ne udari na gradska vrata, nego pravce preko gradskog bedema i preko rova”. Tu je nestala zauvek, a samo su u gradskom rovu nađene njene papuče. Кada je poočim došao sa ćabe, žena mu je ispričala sve o nestanku devojke. On je tada iz bisaga izvadio i dao ženi onaj isti sahan koji je ona sa jelom dala poćerci. Ispričao je da je taj sahan pun gurabija našao, sutradan po Bajramu, u svojoj sobi u Meki. Кako nisu uspeli da je pronađu osim papuča, na mestu gde su ostale devojčine papuče, pobožni Turci vremenom su viđali nekakvu svetlost koju nije palila čovečja ruka. Na tom mestu sagrađena je lepa grobnica sa turbetom, delo poočima i ostalih Nišlija koji su verovali da se devojka posvetila.
Кako god bilo i koja god verzija da vam se dopala, danas se ovo svetilište mnogi Romi smatraju svojom crkvom. Ograđeno je sa nekoliko stubova od betona i metalnim lancem, a unutar njega se nalaze tri okrečena drveta i nekoliko kamena na kojima svakog četvrtka od ranog jutra Romi pale sveće, ljube kamene blokove Tvrđave, i tiho izgovaraju želje i molitve. Pale sveće i mole se da im Zahide (Zajde) Badže pomogne, da im da zdravlje, donese sreću, ljubav i radost u porodici i životu. Sem muslimana iz Niša, posećuju ga muslimani iz Leskovca, sa Кosova i iz Makedonije, ali ima tu i pripadnika pravoslavne vere.
O tome svedoče mnogobrojne ikone hrišćanskih svetaca. „Ima tu i Sveta Marija, nekad se pokaže sa Isusa a nekad bez“– govore vernici. Ovde dolaze bolesni s uverenjem da će ih Zajda izlečiti, nerotkinje se nadaju porodu, majke su nakon molbi Zajdi verovale u dobar uspeh svojih sinova i kćeri u školi. Veruje se da će čoveka mimoići mnoge nedaće i zla ako se ovde klanja a pratiće ga sreća i blagostanje. Ovaj narod zaista veruje da je Zajda mnogima pomogla pa hajde da verujemo i mi. Ovo je moj mali doprinos da se ova pomalo i romantična priča o dobroti i požrtvovanju ne zaboravi, već da kao jedan od primera života u multietničkim i viševerskim društvima nastavi da živi u Nišu koji je to negovao vekovima.