Milan I Obrenović, knez i prvi novovekovni kralj Srbije, preminuo je na današnji dan 1901. godine u Beču.
Milan je bio sin Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša), i Elene Marije Katardži.
Milan je imao teško detinjstvo u Moldaviji, pa je njegov staratelj postao knez Mihailo Obrenović.
Posle ubistva kneza Mihaila, mladi Milan je izabran za njegovog naslednika.
Pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo je tročlano namesništvo u kom su glavnu ulogu imali Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić.
Vlast je preuzeo 1872. godine i tokom svoje vladavine oslanjao se na vojsku.
Pod pritiskom javnosti Milan je 1876. godine objavio je rat Osmanskom carstvu. Nespremna srpska vojska je poražena u Prvom srpsko-turskom ratu, ali je pobedila u Drugom.
Posle ovog rata Srbiji je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug.
Milan je bio razočaran ruskom podrškom stvaranju sanstefanske Bugarske, pa se u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, sa kojom je 1881. sklopljena Tajna konvencija. Njome je Milan stekao austrougarsku podršku za proglašenje Srbije u kraljevinu, što se desilo 1882.
Iako je Srbija dobila nezavisnost i postala kraljevina na Milana su izvršena za kratko vreme tri atentata (Terazijska bomba, Ilkin atentat i Ivanjdanski atentat), čija je pozadina bila posledica odvajanja Srbije i Bosne i njihovo potpadanje pod Austrougarsku, odnosno evropsku sferu uticaja.
Kralj Milan nije imao podršku u narodu, pa je od straha od narodne pobune odlučio da se od naroda pokupi sve oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji. Pobuna je ugušena, a za nju su okrivljeni radikali.
Tromesečni srpsko-bugarski rat koji je 1885. počeo kralj Milan Obrenović zbog pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj znatno je oslabio kraljev položaj u zemlji. Kralj Milan je 1888. godine doneo liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju.
U Srbiju se vratio 1897. godine kao vrhovni komandant vojske, koju je potpuno reformisao i modernizovao, što će se pokazati značajnim za srpske pobede u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Zauvek je otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin.
Preminuo je 29. januara/11. februara 1901. godine, u Beču, od upale pluća.
