Ana Kuzmanović rođena je pre dve godine i deset meseci u Požarevcu sa retkom bolešću (bilateral microphthalmia) i slepa je od rođenja. Prvobitni šok i tugu roditelja, Jelene i Tihomira, zamenila je borba i rešenost da mala Ana ima srećno detinjstvo i život nalik svakom zdravom detetu.
Dijagnoza (bilateral microphthalmia) koja je Ani po rođenju ustanovljena u Londonu znači da ima male očne jabučice, toliko male da ako normalno oko, kada se beba rodi, ima prečnik 15-17 milimetara, kod Ane su 7 milimetara na desnom, na levom 2 milimetra.
“Kada je Ana rođena dobili smo dijagnozu, ali i sijaset drugih koje su bile diskutabilne i ostali bez ikakve podrške u smislu šta dalje. Bili smo prepušteni sami sebi pa smo se nakon raspitivanja odlučili da odemo u London koji je imao najbolju Dečiju očnu kliniku u Evropi. Tamo je potvrđena dijagnoza da su oči u začetku, ali je ustanovljeno i da na desnom oku Ana ima očuvan očni nerv. Nakon dva pregleda rekli su nam da postoji atipična reakcija na svetlost. To znači da moramo da sačekamo da bude mentalno starija, da ima 5, 6 godina kada će moći sama da nam pomogne i kaže da li vidi”, objašnjava mama Jelena.
U očekivanju da vreme prođe, Jelena i Tihomir ne prestaju da se bore zajedničkim snagama. Da bi maloj Ani pružili svu moguću podršku odlučili su da se iz Požarevca presele u Zemun, gde postoji specijalizovana škola za psiho-socijalnu podršku deci, ali i roditeljima.
“Ana je mentalno zdrava devojčica i ponaša se tipično kao deca njenog uzrasta, ono što se razlikuje je način i metode po kojima uči. Ima iste igračke, iste aktivnosti kao njeni vršnjaci i videća deca, vesela je i radoznala. Zahtevi prema nama kao roditeljima slepe devojčice su veći, jer sve moramo da verbulazijumo i ona sve o čemu pričamo mora da opipa da bi usvojila”, ističe mama Jelena.
Najvažnije u ovoj fazi je da se Anin govor razvije, da motorički razvoj prati i verbalni, što su uz mnogo rada Jelena i Tihomir postigli. Nije redak slučaj da se kod slepe dece Aninog uzrasta razvije motorka, ali ne i verbalizacija, ili obrnuto. Naravno, uz podršku porodice, potrebno je angažovanje logopeda i psihologa kako bi se ovoj deci omogućilo da i mentalno ne zaostaju za svojim vršnjacima. Jelena dodaje da su totalno reorganizovali porodični život, počeviši od toga da su se iz Požarevca preselili u Zemun gde postoji škola za decu sa oštećenim vidom i tim za rane intervencije kod dece. U školu u Zemunu, za koju Jelena kaže da je najbolja u Srbiji, obuku dobijaju i deca i roditelji, a njih dve odlaze jednom nedeljno.
Ta obuka značajna je za nju kao majku, jer uči kako da svom detetu koje nema mogućnost vizuelizacije približi stvari iz svakodnevnog života.
Ako Jelena hoće da mala Ana proba čokoladu, mora da joj verbalno približi izgled i ukus čokolade, kao i da joj omogući da prvo opipa proizvod, pa tek onda i proba.
” Stavim njenu ruku na svoja usta, pa ja malo grickam, pa malo dam njoj i tako Ana sama uči da jede čokoladu”, objašnjava postupak.
U školi u Zemunu Ana uči i kretanje u prostoru dodirivanjem različitih površina. Pomoću različitih tekstura koje dodiruje uspešno stvara mapu kretanja i pamti gde se šta nalazi.
“Što više različitih stvari dodirne, njen svet postaje bogatiji”, objašnjava Jelena Kuzmanović.
Ta vrsta učenja ala je rezultat, pa se Ana po kući samostalno kreće. Jelena i Tihomir su imali zadatak da svaku sobu u stanu obeleže karakterističnim predmetom koji će biti okačen u Aninoj visini, kako bi mogla da ga dodirne. Ulazna vrata su obeležena ključevima na lancu, kuhinja kašikama, Anina soba njenim patikama, kupatilo sapunom.
” Ana priđe sapunu, dodirne i miriše i na osnovu te senzacije pravi prostornu mapu. To je savladala pre godinu dana i sada sama hoda po obodu prostorija. Kreće se i od tačke A do tačke B uz našu verbalnu pomoć. “Ana dođi da uzmeš kašiku” i ona krene u tom pravcu”, kaže mama Jelena.
Prvo i osnovno pravilo je da se nameštaj u stanu nikako ne pomera i da sve mora da bude na svom mestu. Kada su se preselili iz Požarevca u Zemun kako su u prvom trenutku postavili nameštaj, tako je i ostao. Ana na svaku promenu reaguje, tako je reagovala i na “novu sobu” u drugom gradu.
Jelena je rodom iz Niša i kada dolazi sa ćerkom u posetu uvek nosi i njen krevetac, jer kaže da je Ani potrebna sigurnost koju ima i u mirisama i poznatom okruženju.
Do četvrte godine života bezrezervna podrška porodice i stručnjaka je neophodna da bi se deci kao što je Ana omogućio normalan razvoj.
“Svuda je vodim i na pijacu i u kafić i non stop pričam sa njom, jer je rutina vrlo bitna. Ono što nama kao roditeljima pomaže su razgovori sa ljudima koji su slepi, posebno mlađima koji su uspešni i u porodičnom i profesionalnom životu. Imam kontakt sa sekretarom Saveza slepih Srbije, to je slepa devojka, završila je Pravni fakultet i svakodnevno sama putuje na posao autobusom iz Smedereva za Beograd. U Beogradu je čeka personalni asistent, ali ipak putuje sama. Udata je, ima muža koji vidi, neverovatna snaga volje. To su iskustva koja nas hrabre i daju snagu. Uprkos hendikepu kada porodica prihvati takvo dete, ono ima sve šanse za normalan i ispunjen život”, zaključila je majka male Ane.
