Za samo tri godine odličnim ocenama završio je Fakultet muzičkih umetnosti u Beogradu, stipendiju za nastavak školovanja dobio je na prestižnom američkom Berkliju koji je takođe završio vrhunskim ocenama. Tokom studija održava koncerte i komponuje džez muziku, osvaja brojne nagrade i nastupa na svetski poznatim scenama kao što je Karnegi hol u Njujorku. Doktorirao je sa 32 godine i tako postao prvi doktor džez klavira u Srbiji. Prvi koncert u našoj zemlji imao je 2019. godine, trenutno radi kao profesor džez klavira u Nju Orleansu. Dimitrije Vasiljević je novogodišnje i božićne praznike proveo u Srbiji, pre nedelju dana vratio se u Ameriku. Za Srbija vesti kaže da je ovo vreme prilično surovo kada je u pitanju umetnost, posebno džez muzika, i da umetnik prvo mora da obezbedi sigurnu egzistenciju kako bi se bezbrižno posvetio onome što voli.
SV: Koje godine ste otišli iz Srbije i zašto baš Amerika? U kojim ste američkim gradovima živeli?
DV: Iz Srbije sam u Ameriku otišao avgusta 2007. godine. Američka kultura i podneblje me nikada nisu posebno privlačili, te samo tamo otišao pre svega vođen željom da studiram na Berklee College of Music, prestižnoj akademijii za modernu muziku, za koju sam položio audiciju i dobio stipendiiju. Najpre sam živeo u Bostonu, zatim u Njujorku, onda u malom gradu Šampejnu, nadomak Čikaga i evo sad već petu godinu živim u Nju Orleansu.
SV: Kada ste shvatili da će džez biti Vaša muzika i zašto baš džez?
DV: Od svoje pete godine života sviram klavir. U vreme dok sam pohađao nižu i srednju muzičku školu u Beogradu, nije bilo moogućnosti da se na konvencionalan način u školi uči bilo kakva druga vrsta muzike osim klasične. Premda mi je klasična muzika dala odličnu potporu i postavila tehničke i estetske standarde u mom muzičkom znanju, rano sam shvatio da me nista ne ispunjava do te mere da bih mogao njome profesionalno da se bavim, jer je suviše rigidna kada je reč o izvođaštvu. Džez, koji sam otkrio pretežno zahvaljujući ocu koji mi je od malih nogu puštao džez ploče i vodio me da slušam džez svirke, pružao je mnogo kreativnije mogućnosti od klasične muzike i predstavljao je za mene savršen balans između tehnički zahtevne, umetnički angažovane i sistemski strukturisane vrste muzike. Negde u srednjoj školi, samoinicijativno sam počeo da učim džez, a nešto kasnije, preselivši se u Ameriku, nastavio sam da ga učim i kroz školski sistem, kao i scenu na kojoj sam nastupao.
SV: Koliko je bilo teško ostati i opstati u Americi kao džez pijanista? Koliko je pomogao rad, koliko talenat?
Ne volim onu dobro poznatu floskulu koja kaže kako je uspeh u muzici sačinjen od 90 odsto rada i samo 10 odsto talenta. Kada te nešto privlači i kada si talentovan za to nešto, rad se podrazumeva. Rad je igra, istraživanje, često i nesvesan deo muzičkog učenja, dok je talenat ono što je eliminatorno i neophodno da bi se uopšte pomaklo sa mrtve tačke i napredovalo u muzici. Bez talenta, muzika je obična daktilografija, koliko god rada bilo u nju uloženo. Što se profesije džez muzičara tiče, generalno je veoma nezahvalna u smislu opstanka, pa čak i u Americi. Ko hoće da živi samo od svirke i samo od džeza, mora se spremiti na jedan surov, neizvestan i prilično slabo situiran život (ukoliko ne spada u top 10 najboljih džezera sveta). Na svu sreću, danas u muzici postoje mnoge discipline koje nama muzičarima donose sigurniju egzistenciju, pa sam stoga ja univerzitetski profesor džeza, a ujedno se bavim i pisanjem filmske i primenjene muzike. To mi omogućava da se sviranjem i komponovanjem džeza bavim rasterećeno i ne vezujem ga za izvor prihoda i egzistenciju.
SV: Kako je izgledalo studiranje na Berkliju?
DV: Berkli je jedno od najboljih edukativnih, ali i životnih iskustava koja su mi se desila. Tamo sam najpre saznao i najlepše, ali i najgorče istine o sebi kao o muzičaru i suočio se sa svojim muzičkim prednostima, ali i sa svojim muzičkim nedostacima. Berkli predstavlja jednu skoro savršenu simulaciju prave svetske muzičke scene, i zato odličnu podlogu za treniranje svakog muzičkog studenta. Tamo sam upoznao brojne talentovane kolege iz celog sveta s kojima sam i danas u kontaktu, naučio većinu najvažnijih muzičkih veština koje koristim u svojoj muzičkoj delatnosti, ali se i iskalio i sazreo izrastavši za tih nekoliko godina od zelenog klinca sa beogradske periferije u stanovnika sveta koji može da se snađe gde god ga život baci.
SV: Koje godine ste nastupili u Karnegi holu i da li je to bilo ostvarenje nekog sna?
DV: U Karnegi holu sam imao solistički klavirski koncert marta 2014. godine. U tom trenutku, taj koncert je zaista predstavljao krunu dotadašnjeg bavljenja muzikom i značio mi je mnogo kako emotivno, tako i profesionalno, jer su mi se nakon njega otvorila mnoga druga vrata. U to vreme sam već završio master studije iz džez klavira na NYU i intenzivno radio na nastupanju u Njujorku, te prezentovanju svoje autorske muzike. Karnegi hol došao je u pravom trenutku kao neka vrsta preseka, nagrade za sve do tada urađeno. Međutim, danas shvatam da je to bila samo još jedna od stepenica u mom muzičkom i životnom sazrevanju i da ta dostignuća poput prestižnih sala u kojima si svirao ili poznatih muzičara sa kojima si nastupao, zaista nisu nii presudni ni toliko važni jer ostaju samo kao prosta informacija na papiru. Ono što je mnogo važnije je iskustvo, kilometraža i punoća muzičkog bića kojii se stiču kroz sva ta postignuća i muzička ostvarenja.
SV: Autorski album “Slučajni nomad” bio je u konkurenciji za nominacije za Gremi nagrade, šta novo pripremate?
DV: Bio je u konkurenciji za četiri nominacije za Gremi 2019. godine, a po predlogu moje izdavačke kuće Ropeadope Records iz Filadelfije, što je takođe bila velika čast. Nakon “Slučajnog nomada”, maja 2020. godine sam izdao novi album “Us” (u prevodu – Mi), takođe za Ropeadope Records, koji predstavlja izvesnu kolekciju solo klavirskih muzičkih portreta važnih ljudi iz moje prošlosti i sadašnjosti. Trenutno radim na novom albumu sa svojim kvartetom, ali nešto sporijim tempom usled otežanih mogućnosti za snimanje i nastupanje zbog aktuelne krize u svetu.
SV: Pre tri godine prvi koncert u Srbiji, zašto je trebalo toliko vremena da se to desi?
DV: Prosto, bio sam prezauzet najpre studiranjem i završavanjem osnovnih studija, mastera i doktorata u Americi, a onda i nastupanjem na tom kontinentu. Kući u Srbiju sam dolazio redovno, ali uglavnom da bih se odmorio, napunio baterije za dalje i provodio vreme sa bližnjima. Kada su se uslovi najzad stekli da, kao već formiran muzičar, dođem u Srbiju sa svojim njujorškim kvartetom i predstavim svojim sunarodnicima muziku kojom se bavim, shvatio sam da je prošlo mnogo godina od kada sam poslednji put nastupao kod kuće. Koncerti na Valjevskom džez festivalu, na Kolarcu u Beogradu i u Banskom dvoru u Banjaluci, ostaće i meni i mojim muzičarim iz benda zauvek u sećanju, jer je publika zaista maestralno odgovorila na muziku koju smo predstavili. Nakon toga je 2020. godine u maju bio zakazan i moj solo klavirski koncert u sali Beogradske filharmonije, ali je nažalost otkazan usled početka pandemije. Nadam se da će se jednom i održati. U međuvremenu sam, prošlog leta svirao i jedan lep koncert u sali Centra za kulturu Smederevo. Volim da sviram u svojoj zemlji, ali je veoma teško organizovati nastupe, mahom zbog nezainteresovanosti lokalnih vlasti da podrže i finansiraju nastup.
SV: Hoćemo li Vas čuti i videti na Nišvil džez festivalu?
DV: Na Nišvilu sam svirao nekoliko puta kao klinac, pre više od 15 godina, dok sam još bio član Beogradskog diksilend orkestra. Poslednjih godina sam dobio nekoliko poziva od organizatora da sviram na ovom festivalu, ali nažalost nisam bio u prilici jer se on uvek održava u vreme kad je više nisam u Srbiji i kad moram biti u Americi jer mi tada počinje semestar i moram da budem na poslu. Ako se ikada ukaže prilika i budem slobodan u periodu održavanja Nišvila, veoma rado ću se odazvati pozivu.
SV: Kakva je razlika između džez scene u Srbiji i Americi? Kako se belac iz Srbije snalazi u Nju Orleansu (kolevci džeza)?
DV: Razlika je ogromna. Pre svega jer američka džez scena predstavlja jednu od vodećih sila u džezu kada je reč o muzičkoj industriji, dok je srpska džez scena skoro nepostojeća. U Srbiji postoje vanredno talentovani džez muzičari, ali nažalost ne i pogodni uslovi za nastupanje. Mi nemamo nijedan čestiti džez klub koji ima svoj polukoncertni ili koncertni klavir, set bubnjeva, binu i stalnu džez publiku koja dolazi, pažljivo sluša nastup, ne razgovara za vreme koncerta. Džez scena u Srbiji se uglavnom svodi na volju vlasnika kafića koji odrede da se jedno ili dve večeri nedeljno posvete džezu, gde džezeri sviraju na nekakvim električnim klavijaturama koje sami donesu, improvizovanim ozvučenjima i za nikakvu ili bednu nadoknadu. Stvar donekle izvlače festivali širom Srbije koji drže nivo i renome, kao i nedavno osnovani odsek za džez na FMU koji u poslednje vreme izbacuje izuzetno dobre mlade džez muzičare (od kojih opet mnogi odu u inostranstvo na usavršavanje i tamo i ostanu). Što se Nju Orleansa tiče, on jeste kolevka džez ali je i džez muzej. U njemu se ne dešava mnogo toga interesantnog na polju modernog džeza, publika je dosta konzervativna i neguje se isključivo tradicionalni džez s početka 20. veka. Zato u Nju Orleansu više vremena posvećujem profesorskom poslu na univerzitetu, dok u Njujorku više nastupam.
SV: Koliko Vam profesura oduzima vremena i kakvi su koncertni planovi za ovu godinu ( u Americi, Evropi, Srbiji)?
DV: Profesura je idealna profesija za muzičara, jer mi ne oduzima mnogo vremena tokom semestara, plus daje slobodno vreme tokom zimskog i letnjeg rapspusta. Na taj način i ja kao profesor, mogu da se opustim i u egzistencijalnom smislu, ali i u smislu imanja dovoljno slobodnog vremena za umetnički rad. Što se koncertnih planova tiče, sveo sam ih na minimum usled otežanog putovanja i nastupanja zbog krize koja još uvek targetira muzičare ali i publiku iz celog sveta. Dok se u potpunosti ne unormali situacija i ne ukinu sve mere, nemam nameru da nastupam i držim koncerte pod svakakvim uslovima. U međuvremenu se bavim komponovanjem, kao i pisanjem knjiga.
SV: Koliko često dolazite u Srbiju? Koja je Vaša preporuka mladim džezerima u Srbiji?
DV: Vrlo često dolazim u Srbiju jer sam za svoju zemlju jako vezan i ne bih mogao bez nje. U Americi živim zbog posla kojim se bavim i koji u Srbiji nažalost ne bih mogao da radim ni blizu na tom nivou na kojem radim u Americi, niti da od njega pristojno živim. No, sve drugo sem posla, za mene je u Srbiji. I zato joj se uvek i vraćam, kad god mi to vreme dozvoli, a to je poslednjih godina čak četiri meseca godišnje. Savet mladim džezerima bi bio da se ne zanose previše džezom kao profesijom. Džez je jedan od najlepših komunikacijskiih muzičkih sredstava koji postoje i ako ga savladaju kako treba, za njih neće biti muzičkih barijera niti muzičkih svetova koje ne mogu da osvoje. S druge strane, biti džez muzičar u ovom surovom digitalnom IT svetu je sve teže, tako da ukoliko odluče da ozbiljno stupe na džez put, neka istovremeno imaju i pozadinski plan koji će im omogućiti sigurnu egzistenciju, miran život i sredstvo iz kojeg će finansirati svoje umetničke poduhvate. Danas u umetnosti, a u džezu naročito, ne postoje više Pepeljuge. Onako kako se sam snađeš na muzičkoj sceni, takva će ti karijera i biti.
