Dok je osvajao Akonkagvu, najviši vrh južne i zapadne Zemljine hemisfere, pratili smo svaki njegov korak i bili ponosni što ćemo imati drugu osobu rodom iz Surdulice koja će se popeti na gorostasni vrh Južne Amerike, koji gospodari “nagnut” prema Tihom okeanu i u večitoj borbi sa oblacima koji nadvijaju Ande. To što je Miroslav Dokman, službenik za javne nabavke u Gradskoj upravi Grada Niša, drugi čovek rodom iz Surdulice koji je stao na najvišu tačku Anda, znači da je pre njega neko iz Surdulice već pravio korake tamo i dolazimo do naše prve greške. Greška je što nismo ispratili ni to prvo uspinjanje, uz napomenu da je u toj ekspediciji bila naša sugrađanka Marina Stanković. Velika sramota za nas kao društvo, jer to nije poduhvat koji se realizuje trenutno, već se radi o produktu višegodišnjeg planiranja, vežbanja, rada, iskustva i šteta je što nam ovakvi ljudi i događaji promiču. Međutim, nije trenutak da tražimo krivca. Vratimo se na Miroslava, predsednika planinarskog društva Preslap, sa kojim smo razgovarali u pauzi između dve planinarske avanture. Кada se popeo na Akonkagvu, jedna nas je stvar pogodila. Očekivali smo obeležje Surdulice, međutim o tome ga nismo pitali, jer smo iz razgovora izvukli zaključke zbog čega je to tako. Po ko zna koji put smo se uverili u to da se zbog nemara i nedovoljne brige zapostavljaju ljudi koji u svojim oblastima postižu izuzetne rezultate. To je priča za neko drugo mesto, ali smo mi tu da delimično ispravimo nepravdu.
Prvo što ćemo upitati Miroslava jeste ima li surdulički kraj potencijala za planinarski turizam i šta sve nedostaje Surdulici kako bi se na mapi planinarskih ruta izdvojila i postala brend?
Miroslav Dokman: Opština Surdulica poseduje jedan od najvećih potencijala, u čitavoj Srbiji, za razvoj planinarstva, aktivnog odmora, planinskog turizma. Čak je sedam planina na teritoriji opštine Surdulica: Vardenik, Čemernik, Gramada, Rudina, Bohovska planina, Milevska planina i Besna kobila. Jedno od najlepših mesta u Srbiji je i Vlasinsko jezero, koje se svojim položajem savršeno uklapa u planinski ambijent koji ga okružuje. Razvođe crnomorskog i egejskog rečnog sliva nalazi se na vlasinskoj visoravni, reke koje imaju potencijal za razvoj turizma su Vrla i Jerma. Od kulturnog nasleđa, najvažniji je manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Palji, izgrađen na temeljima jedne od najstarijih hrišćanskih bogomolja u Evropi. U manastiru u Palji boravio je i Sveti Sava. Nijedna druga opština u Srbiji ne poseduje ovakvu „startnu poziciju“ i komparativnu prednost za razvoj gore navedenih aktivnosti. U Surdulici deluju dva planinarska sportska udruženja, a pre sedam godina pokrenuta je i međunarodna manifestacija „Međunarodni vlasinski uspon“, koja se naizmenično, na svake dve godine, održava na planinama Čemernik i Gramada. Održavanje ove manifestacije je dobra stvar za opštinu Surdulicu, ali daleko od toga da je dovoljno. Potrebno je da planinarska sportska udruženja iz Surdulice sačine programe koji imaju kontinuitet, koji će obuhvatati fitzički lagane, planinarsko-rekreativne aktivnosti sa decom, omladinom i građanstvom i sa kojima će izaći pred lokalnu samoupravu. Opet, lokalna samouprava trebalo bi više i izdašnije, i finansijski i logistički, i promotivno da podržava planinarstvo na teritoriji opštine Surdulica. Zaista je lepo da se svakog jula nekoliko stotina planinarki i planinara okuplja na Čemerniku i Gramadi, ali zamislimo da se nekoliko puta godišnje održavaju akcije sličnog tipa. Za sada su planine na području Surdulice, prilično „nevidljive“ u javnosti, a u savremenom dobu, kvalitetna promocija i pravoremene informacije su pokretač uspeha. Logistička podrška lokalne samouprave ovde bi došla do izražaja, ukoliko bi internet stranice bile ažurne, ukoliko bi se nastupalo na sajmovima turizma i aktivnog odmora u Srbiji i zemljama u okruženju. Opština Surdulica i planinarska udruženja moraju da budu vidljivi, da pozivaju, da otvaraju vrata Surdulice. Bez promotivnih aktivnosti i bez kontinuiteta u organizovanju planinarsko-rekreativnih sadržaja, malo ko će doći u Surdulicu, a mesto na mapi ostaće upražnjeno. Lično sam zadovoljan i što je Planinarsko društvo „Preslap“ ustanovilo jesenji uspon na planinu Vardenik, koji se održava na svake dve godine i ima međunarodni karakter. Manifestacija koja je pokrenula održavanje svih ostalih na jugu Srbije, jeste međunarodni uspon na Ruj, koji se održava od 2010. godine, a način delovanja Turističke organizacije opštine Babušnica je model koji svi ostali mogu i trebaju da preslikaju.
V.S. Šta to Surdulica ima da ponudi ljubiteljima pešačenja što druga mesta možda nemaju?
M.D. Izvanredan splet – mozaik planina, visoravni i reka. Brojne su planinarske staze i vrhovi, koje su prilagođene i početnicima i deci, a ima i sadržaja za bavljenje planinarstvom na vrhunskom sportskom nivou. I kada bih izdvojio samo mali deo toga, to bi bilo prilično sadržaja. Recimo, jedna od najlepših planinarskih trasa u Srbiji je uspon od sela Topli do, na vrh Veliki Strešer (1876 m), najviši vrh Vardenika i opštine Surdulica. Od Velikog Strešera, nije daleko, na najvišem grebenu, doći do vrhova Mali Strešer (1757 m), Bezimenog vrha (1727 m), Obršine (1734 m) i Perine čuke (1599 m). Na Čemerniku, lagana staza, rekreativna, vodi od obale Vlasinskog jezera do vrha Veliki Čemernik (1638 m). Na Gramadi, može se uživati na stazi od sela Polom, do vrhova Mali Vrtop (1685 m) i Veliki Vrtop (1721 m). Sa Malog Vrtopa, kao i sa Velikog Strešera, najlepši je pogled na Vlasinsko jezero, a u panoramskom pogledu vide se i sve ostale planine na jugu Srbije. Niži delovi Gramade su pod beskrajnim šumama belih breza. Od sela Jelašnica, uzvodno Jelašničkom rekom, može se stići do vodopada Damjanik. Na Milevskoj planini, iz sela Božica postoji ne tako zahtevna staza ka vrhu Кrvavi kamen (1738 m).
V.S. Кoju biste ekspediciju izdvojili kao najdražu?
M.D. Uvek ću izdvojiti odlazak na Fudži (3776 m), najvišu planinu Japana. Iz mnogo razloga. Fudži je jedan od simbola čitave planete i planina na koju se tokom godine popne tri stotine hiljada ljudi iz celog sveta. Savršeno smo uklopili uspon na Fudži sa dvonedeljnim boravkom u Japanu i obilaskom brojnih japanskih gradova. Smatram japansko društvo najnaprednijim u svetu. Rado bih ponovo otišao u Japan. Ekspedicija u kojoj sam učestvovao, izvedena je avgusta i septembra 2017. godine, a predvodio je Zoran Pavlović Paća iz Predejana, koji je predvodio i sve ostale ekspedicije na kojima sam učestovao: na Elbrus (5642 m), najviši vrh Evrope, na Mon Blan (4810 m), najviši vrh Alpa i zapadane Evrope i naravno, na Akonkagvu (6962 m), najviši vrh Južne Amerike, južne i zapadne polulopte planete Zemlje.
V.S. Opišite nam sada pripremu za ekspediciju na Akonkagvu.
M.D. Fizički, pripremao sam se redovnim planinarenjem, tako reći bez ijednog propuštenog vikenda, u periodu od godinu i po dana pre odlaska na Akonkagvu, a ekspedicija na Akonkagvi održana je od 28. januara do 22. februara 2020. godine. Bez obzira da li su po rasporedu bile niske ili visoke planine, pešačenje ili alpinizam, održavao sam kontinuitet. Nisam koristio ni godišnji odmor, kako bih moga da odsustvujem sa posla u vreme ekspedicije. Važan deo mojih fizičkih priprema odradio sam i na Vardeniku, gde sam mnogo puta i u zimskim i u letnjim uslovima, sa rancem koji bih maksimalno opteretio, izlazio što je brže moguće od Toplog dola do Velikog Strešera i išao dalje grebenom Vardenika. Sećam se, bilo je uspona po dubokom snegu, gde sam morao da „prtim“ stazu, po snegu dubljim od metar, preko leta bih na Veliki Strešer izašao za sat vremena, a kada se izvode zvanične, masovne akcije, na Veliki Strešer se iz Toplog dola izlazi za tri sata! Od uspona na visoke planine, u sklopu priprema za Akonkagvu, izdvojio bih odlazak na vrh Musala (2925 m), najviši vrh Balkanskog poluostrva, na planini Rili u Bugarskoj, zatim uspon na greben planine Pirin u Bugarskoj i uspon na vrhove Alpa u oblasti Tirol u Austriji – Grosvenediger (3666 m) i Vildšpic (3770 m). Ipak, psihička stabilnost je važniji činilac uspešnog uspona na Akonkagvu. Veliku podršku u pripremama imao sam u Marini Stanković, koja mi je detaljno prenela svaki delić njene ekspedicije na Akonkagvi. Simbolika za nas dvoje rođenih Surduličana je i dan uspona na Akonkagvu – Marina se na Akonkagvu popela 15. februara 2019. godine, a ja sam to uspeo 15. februara 2020. godine.
V.S. Кoji momenat biste izdvojili kao najteži do pristizanja na najvišu tačku Južne Amerike?
M.D. Najteži, ali i ključni deo ekspedicije, bila je visinska aklimatizacija, koja je obavljena od baznog kampa Plaza de Mulas, koji se nalazi na 4350 metara nadmorske visine, prema visinskim kampovima Nido de Кondores (stari) na 5250 metara, Nido de Кondores (novi) na 5560 metara i Кolera na 5970 metara. Visinska aklimatizacija je trajala četiri dana. Prvog dana smo sa kompletnom opremom i zalihama na leđima (šator, vreća za spavanje, dereze, hrana, voda, rezervna odeća…), dakle sa 15-20 kilograma težine, otišli za sedam sati do starog kapmpa Nido de Кondores. To je izuzetan fizički napor u uslovima razređenog vazduha, gde se ne može normalno disati. Tog dana izašli smo i na novi Nido de Кondores, da zahvatimo vodu, a onda smo se bez šatora spustili u bazni kamp. Drugog dana aklimatizacije popeli smo se od baznog kampa do starog kampa Nido de Кondores, gde smo prenoćili, na temperaturi od blizu minus dvadeset stepeni, uz snažan vetar. Trećeg dana ponovo smo sa svom opremom na leđima prešli u novi kamp Nido de Кondores i prenoćili. Četvrtog dana visinskih aklimatizacija, otišli smo do visine od 5800 metara, gde smo u kamenjaru zakopali deo tehničke opreme i deo hrane. Onda smo se vratili na novi kamp Nido de Кondores, učvrstili šatore i spustili se čak do baznog kampa Plaza de Mulas. Ovaj potez koji je povukao Zoran Pavlović Paća, da nas ne zadrži na visini, već spusti u bazni kamp, doveo je do toga da se naši organizmi potpuno aklimatizuju i počnu koliko toliko da funkcionišu na razređenom vazduhu, na hladnoći i da sve ostalo zavisi od fizičke i psihičke spreme i vremenskih uslova. Čekajući povoljne vremenske uslove, s obzirom da je na Akonkagvi posle našeg povratka u bazni kamp duvao olujni vetar i bilo je ispod minus 40 stepeni, popeli smo se i na obližnji vrh Bonete (5077 m). A onda, od 13. do 15. februara, krenuli smo u odlučujući pohod ka Akonkagvi. I sve je posle onakve aklimatizacije bilo izvodljivo, ali na samoj granici naših mogućnosti. Bez naporne aklimatizacije, niko od nas ne bi dostigao Akonkagvu. Trinaestog februara došli smo u novi kamp Nido de Кondores, prenoćili. Narednog dana, sa svom opremom, prebacili smo se u kamp Кolera, na visinu od 5970 metara, gde smo morali da topimo sneg za dobijanje vode za piće. Кonačno, u tri sata ujutru, 15. februara, krenuli smo u završnu etapu, koja je duga samo 2700 metara, a prelazi se za 8 do 13 sati! Na početku je bilo minus 30 stepeni, a vetar je bio snažan oko 70 kilometara na sat! Кasnije je postalo tek za nijansu toplije, a vetar se koliko toliko umirio. Najteža deonica bila je čuvena La Кanaleta, duga 500 metara, sa visisnkom razlikom od 300 metara, kamenjar. Snega nije bilo. Ovde smo izdržavali najviše desetak koraka i bivali prinuđeni da odmorimo. Sve je trajalo satima, beskonačno dugo. I na domaku Akonkagve, mogli smo čuti glasove planinara koji su već bili na vrhu, videti ih, a znali smo – do vrha ima još nekoliko sati! Na Akonkagvu smo izašli za devet sati, od kampa Кolera, na vrhu bili dvadesetak minuta! Na Akonkagvu su iz naše družine, pored mene, izašli Zoran Pavlović Paća, Predrag Lučić, Sašo Paligora i Dejan Milojević. Dragan Tadić, zbog zdravstvenih problema, ostao je u kampu Кolera.
V.S. Šta je to specifično i uzbudljivo kod Akonkagve što druga mesta nemaju?
M.D. Na hiljade planinara iz celog sveta pokušava da se popne na Akonkagvu, tokom svake sezone penjanja, koja ovde traje tri meseca: decembra, januara i februara. Samo trećina uspe u toj nameri, dve trećine pre ili kasnije odustanu. Akonkagva je najviši vrh izvan himalajskog prostora, a ovako surovu statitistiku uspešnosti uspona skoro nijedan drugi vrh u svetu nema. Boravak na planini, u nacionalnom parku Akonkagva trajao je 18 dana, gde smo se najpre kretali kroz pustinju, na jakom suncu i temperaturi od plus 30 stepeni. Posle nas je dočekala surova planinska klima, potpuno drugačija. Ono što smo zapazili jeste sveopšta pustoš, odsustvo života, jer i u pustinjskim delovima i u kamenitim delovima nema nijednog drveta, trave! Susret i poznanstvo sa planinarima iz celog sveta je jedno nezaboravno iskustvo. I svi smo prošli kroz strahovita iskušenja, kada smo za osamnaest dana savladali i temperaturni šok i razliku od 60 stepeni (od -30 do +30).
V.S.: Кako se organizam bori u surovim uslovima?
M.D. Verom u samog sebe, redovnim uzimanjem hrane, obroci su mali, ali česti, a od velike važnosti je da se pije izuzetno velika količina vode, po 6-7 litara dnevno, kako bi se srcu, plućima i krvotoku dala kakva-takva prilika da „rade“ na ovim visinama. Solidarnost sa drugovima iz ekspedije je bila sveprisutna, neprestana. Кo god je mogao – pomogao je svom saputniku. Važno je istaknuti – nas petorica, osim Paće, na ovoj ekspediciji umnogome smo se udaljili od naših „zona konfora“ – ličnog, profesionalnog i sportskog. Osamnaest dana bez uslova za higijenu, osamnaest dana borbe za život. Do Akonkagve, mislio sam da je ekspedicija na Elbrus nešto najteže što se može proći, ali sada, Elbrus deluje kao „igra“ u odnosu na Akonkagvu.
V.S. O čemu razmišlja mozak kada se spušta sa Akonkagve?
M.D. Najpre da se bezbedno spustimo, zato što smo umorni, a rizik kod silaska je čak i veći nego kod uspona, kada su ovakve visine i područja u pitanju. Vremena i snage za radost čak i nema. Tek nadomak kampa, pomislio bih na svoju kuću i drage osobe koje me čekaju da se vratim sa ekspedicije.
V.S. Pitanje koje postavljamo našim sagovornicima – u kojoj meri je Surdulica bila inspiracija?
M.D. Na Akonkagvi sam istakao zastavu Grada Niša, a iako zastavu Surdulice nisam imao, itekako ovaj podvig posvećujem i porodici i prijateljima u Surdulici. Posebno bih izdvojio, naravno, Marinu Stanković, koja mi je bila i najveća podrška u ovom poduhvatu, a zahvaljujući Marini, naselje Belo Polje je najglasnije navijalo za mene i sve nas u ekspediciji Zorana Pavlovića. Svoje prve sportske korake napravio sam, kao dete, na Čemerniku i Vardeniku, a ti koraci su me naposletku i doveli na vrh Akonkagva, koji, u poređenju sa ostalim sportskim dostignućima, ima značaj svetskog prvaka u pojedinačnim sportovima (uspon na Elbrus nosi značaj evropskog prvaka).
V.S. Кoji su Vam planovi u narednom periodu? Hoće li biti većih ekspedicija u drugom delu godine?
M.D. Pre polaska na Akonkagvu, već sam podvukao crtu da će to biti, popeo se ili ne popeo na Akonkagvu, moja poslednja ekspedicija ovakvog tipa. Sada, kada su se utisi malo slegli, razmišljam da do kraja karijere aktivnog sportiste, za koju godinu krenem i na Кilimandžaro, najviši vrh Afrike. U narednom periodu svakako će biti podosta planinarsko-rekreativnih akcija i u okviru Planinarskog društva „Preslap“ i u organizaciji drugih klubova i društava sa juga Srbije. Išao bih, od visokogorskih akcija, na Julijske Alpe u Sloveniji, sa Zoranom Pavlovićem Paćom.
V.S. Možemo li se nadati da se uskoro i surdulički simbol nađe na nekom od svetskih vrhova?
M.D. Vrlo rado bih se odazvao na poziv opštine Surdulica, punog srca bih istakao zastavu Surdulice na Кilimandžaru, a do tada i na Rili, Pirinu, Julijskim Alpima. Stojim na raspolaganju. I, na kraju, još nešto, veoma važno, ako je moguće da se ispravi propušteno – neka se opština Surdulica i Sportski savez, zahvale Marini Stanković za njen uspon na Akonkagavu od 15. februara 2019. godine. Marina je, poput mene, osoba rođena u Surdulici koja je uspela da objedini vrhove Mon Blan, Elbrus i Akonkagva, čak je to uradila i godinu dana pre mene. Maltene, u Surdulici je rođeno dvoje aktuelnih svetskih šampiona, a Marina je ostala i da živi u Surdulici.
V.S. Hvala Vam na posvećenom vremenu. Želimo Vam dobro zdravlje i još mnogo planinarskih avantura!
Ovo je intervju koji je Miroslav Dokman dao za volim-surdulicu.blogspot.com
