“Da li bi danas profesor Kosta Vujić izgubio licencu i dobio otkaz? Zamislite nekadašnjeg profesora Kostu Vujića i njegov stil ponašanja sa učenicima, a tim stilom je iznedrio velika srpska naučna imenena”, ovim rečima profesor istorije Đorđe Bojanić započinje svoju priču o deci, roditeljima i profesorima.
Deca su naše najveće blago, zato ih treba stalno nadgledati. Svesni roditelji nikada ne smeju svoju decu prepustiti samima sebi, ni drugima. Diskretna roditeljska kontrola, uz mnogo ljubavi, topline, nežnosti, pažnje i što je moguće više iskrenog prijateljskog razgovora, neophodno je u svakoj pori krhkog detinjeg života. Bolje malo kontrole, nego mnogo brige!
„Obično se naši roditeljski zahtevi prema deci i prema sebi samima razlikuju, a često treba početi od sebe. Sećate li se kako je nekada izgledala nastava, kakav je bio odnos učenika i roditelja prema profesorima? Da li su vam vaši roditelji, dede i babe pričali kako je u njihovo vreme školski sistem izgledao? Ako ne znate, raspitajte se, podsetite se, pitajte starije, oni će vam najbolje reći“, poručuje profesor Bojanić i nastavlja:
„Da skratimo, profesori su bili poštovani, cenjeni i voljeni, a roditelji dece nisu ratovali i grdili profesore i pisali tužbe protiv njih za svaku sitnicu, nego su bili na istom, vrlo ozbiljnom zadatku, zajedno su radili i trudili se da njihova deca budu pošteni, dobri, čestiti i obrazovani ljudi. U to vreme skoro nikada niste mogli čuti da roditelj nešto loše priča ispred svog deteta o njegovom učitelju, nastavniku i profesoru, na taj način naši stari nisu vaspitavali svoju decu“, kaže profesor Bojanić.
Danas se profesoru meri svaka izgovorena reč, ili, taman posla neka blaga uvreda. Profesori se pred decom omalovažavaju, dovoljno je da učenik prenese roditelju ono što njemu odgovara, i da nastane rasprava, konzilijum, pretnje.
„Zamislite nekadašnjeg profesora Kostu Vujića, i njegov stil ponašanja sa učenicima, a tim stilom je iznedrio velika srpska naučna imena. Upravo ta njegova poslednja generacija ostala je upamćena po plejadi učenika koji su kasnije postali slavni: Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Ljubomir Stojanović, Mihailo Petrović Alas, Pavle Popović, Milorad Mitrović, Pera Todorović, koji su ga uvek pominjali i sećali ga se, a baš sa takvim, danas ,,lošim“ ponašanjem, bio je poštovan i cenjen i kod učenika i roditelja. Danas bi verovatno bio suspendovan i ostao bez licence. Zato mi danas nemamo Kostu i slične njemu“, kaže Bojanić.
Svestan sam da nisu bili svi profesori isti kako Kosta Vujić, i da i danas ima odličnih, dobrih i loših profesora, ali to je već druga tema.
Gde krivca tražiti, dok nam decu ,,vaspitavaju“ njihova prava a na obaveze zaboravljaju (koja oni vrlo dobro znaju i njima manipulišu), i ja imam dete, i baš ta njihova prava mene kao roditelja brinu. Dosta puta sam od roditelja i poznanika čuo da mu dete kaže ,,ja imam svoja prava, prijaviću te“. To svakako nije prijatno, a koji roditelj ne voli svoje dete ili o njemu ne brine, ili nastavnik u školi… ima sigurno, ali su takvi ljudi retki. Deca su naše blago koje moramo negovati i usmeravati ih na ispravne stvari i dela.
Neka nam Bog pomogne, i urazumi. I roditelj i profesor imaju isti zadatak… da decu usmere na ispravan i trezven put. Mi smo svi tu zbog njih, to su naša deca, njima sutra sve treba da prepustimo, ali ne i dok ih obrazujemo i vaspitavamo. Za taj trezveni put potrebna je disciplina i red. Ali tu disciplinu urušavaju njihova prava sa kojima oni vešto manipulišu, kao i pojedini roditelji (naravno, nisu svi roditelji isti). Deca su ipak ogledalo porodice i roditelja. Vaspitanje ipak mora da bude ukorenjeno u porodici, loša ja polazna tačka ako roditelj i to traži od škole, koja naravno ima pored obrazovne i vaspitnu ulogu, usmerava i nadograđuje. Koren vaspitanja nije u školi, već u porodici. Veliku odgovornost za vaspitanje nose roditelji, pa tek škola i celokupan sistem.
Nećemo se predati, vaspitavaćemo i činićemo sve što je u našoj moći, da sutra naša deca budu dobri, čestiti, pošteni, vaspitani, rodoljubivi i obrazovani ljudi.
Ovo je vreme kada svi moramo da se menjamo, radimo na sebi i razumemo vreme u kome živimo, vreme ubrzanog tehnološkog razvoja i brzih komunikacija. Zato je danas vreme profesora Koste Vujića i njegovih učenika teško uporediti sa vremenom u kome živimo. Ali svakako da se u tom vremenu više cenio profesor, verovatno i zato što ih je bilo u mnogo manjem broju, zaključuje Bojanić.
