Pisac Dejan Stojiljković uveliko radi na knjizi o srpskom pesniku Branku Miljkoviću „Zvezda nad prazninom“. Roman će izaći u toku naredne godine, a do tada, pisac nam je zagolicao maštu odlomcima koje objavljuje na svom sajtu.
Stojiljković kaže da je Branko potpuno pogrešno predstavljan u našoj književnosti. On, prema rečima pisca, uopšte nije bio takav. Bio je veseo, pun života, njega su volele žene, prijatelji, bio je duhovit, talentovan i kao glumac, apsolutni genije… To je čovek koji je pročitao „Rat i mir“ sa 12 godina, Hegela sa 11. Branko je bio kao rok zvezda, prepoznavali su ga na ulici, pisali su o njemu u novinama, Petar Džažić ga je u NIN-u nazvao „Princem poezije“. Dobitnik je Oktobarske nagrade i od tada, ističe Stojiljković, njegov život počinje da se menja.
„To zavidljiva rulja nije htela da mu oprosti, nisu mu praštali uspeh i u Nišu, tako da je on iz jedne takve sredine koju je nazvao „kiselina“, morao da ode. Isto mu se desilo i u Beogradu i on odlazi u Zagreb. Tamo će biti pronađen na jednom đubrištu, na jednom vrlo sumnjivom mestu, obešen o kaiš. Prema nekim izvorimo to i nije bio njegov kaiš. On je u trenutku smrti bio težak 108 kilograma, bio je krupan, jak, tako da je nemoguće da se obesio na tako tanko drvce“, govori Stojiljković za Niške Vesti.
Komunistička propaganda, zajedno sa službom Državne bezbednosti stvorila je drugačiju sliku. Stojiljković veruje da je on ubijen u kafanskoj tuči, a da su to zataškali agenti. Ovim romanom, kaže da želi da predstavi drugačijeg Branka.
„Najtragičnije je to što su u Brankovoj smrti učestvovali ljudi iz sfere književnosti. To je jedno od retkih ubistava koje je zataškavano kroz književnu teoriju. Tu su svoje prste umešali i Davičo i Čadžić i još neki ljudi, dok u pozadini svega stoji služba Državne bezbednosti. Ono što ne znamo tačno, jesu okolnosti kako je Branko postradao, šta se tačno desilo, kako se uopšte našao na tom mestu na periferiji Zagreba i ko su njegove ubice“, kaže Stojiljković i dodaje da se i u školama nažalost i dalje plasira Čadžićeva teorija.
Čadžić u svojoj knjizi čak zaključuje da se „Brako drogirao smrću“ i da je „u njemu bilo nečeg neprevrelog niškog“, podseća Stojiljković.
„Ja taj paradoks želim da potpuno poništim u svojoj knjizi. Branko Miljković nije umro kao mučenik i nije bio nikakav mučenik, bio je heroj. Ako je i poginuo u kafanskoj tuči, poginuo je tako što se borio sa njih pet šest. Nije nestao tako što je odlučio da veže sebi omču oko vrata. Neverovatno je da se generacije, generacije profesora, filologa, pesnika, književnika, bave nečim što se nije desilo“, kazao je Stojiljković.
Konačno je sazrelo vreme da nove generacije upoznaju drugog Branka. Njima je dostupan internet, a tamo mogu da vide niz anegdota o Princu poezije. Istina mora konačno da izađe na videlo, poručuje pisac.
Dok čekamo njegov novi roman o „Princu poezije“, na sajtu Dejana Stojiljkovića možemo da nađemo odlomke nove knjige, a jedan od njih prenose i Niške Vesti.
ODLOMAK IZ ROMANA
Pročelje dvospratne kuće u ulici Maksima Gorkog zeleni se na suncu. Poput žive ograde od betona. Nekadašnja slave građanske klase sada već blaženopočivše kraljevine kruni se sa nje zajedno sa malterom fasade. Kao da se naslage istorije skidaju jedna po jedna, ostavljajući golo telo istine o porazu jedne ideje i pobedi druge. Zidovi kuće prošarani su rupama od gelera. Neke su nastale tokom nacističkih, a neke tokom savezničkih bombardovanja. Iznad ulaza koji čine dvokrilna bela vrata stoji znak “kolonijalno bakalska radnja” koji je neko precrtao crvenom farbom i ispod napisao:
ŽIVELA NARODNA VLAST, SMRT KAPITALISTIMA
Ispred vrata se tiskaju kurve, poput čete partizana koja čeka na sledovanje čorbe iz manjerke.
“Znaš li koja je razlika između bakalnice i prodavnice?”, pita jedna kurva drugu.
“Ne znam.”, odgovara ova.
“Bakalnica ima vlasnika.”
Prostitucija je zabranjena u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji. Nešto tako gadno kao trgovina telom ne sme da postoji u komunizmu. Ali drugovi odozgo, koji odlučuju o mnogim stvarima, pa i o tome, ponekad imaju svoje tumačenje. Narodu treba dati posao. A previše je besposlenih, sluđenih, raseljenih, beznadežnih… Osakaćenih ratom isto kao i ova kuća u Maksima Gorkog. Čak i deceniju i po nakon što se taj rat završio. Drugovi sa vrha bi rado zabranili i siromaštvo, ali prazni stomaci ne mogu se, poput praznih glava, napuniti komitetlijskim parolama i komesarskim frazama. Zato je Beograd pun dama koje svoje prazne stomake pune tako što svoja prazna tela podaju drugima. A tu su i one koje biraju drugovi sa vrha: naložnice, konkubine i druge žene. Seks je i dalje vrlo tražena roba, uprkos zvaničnom stavu Partije da je on nešto nepoželjno i dekadentno, buržujsko. Zato se i prodaje ispod tezge.
Branko Miljković stiže u rano jutro ispred zgrade koja je nekad bila bakalnica a sada ordinacija prijatelja njegovog oca, doktora Petra Trifunovića, poznatog kao “Studentska majka”. Taman na vreme da čuje kako kurve toroču o novom mužu glumice Elizabet Tejlor, nekom šlager pevaču Ediju Fišeru koji se zbog zanosne Liz razvodi od svoje žene. Tu priču prati informacija da u prodavnici “Dekor” u Knez Mihailovoj broj 23. može da se kupi frotir “živih boja” po pristupačnoj ceni od samo 1.700 dinara.
“Odličan za kupatilo”, kaže jedna prijateljica noći.
“Još bolji za more…”, kaže druga.
“Ti planiraš da ideš na more, Stanka?”, pita treća.
“Što da ne?”, jogunasta je ova.
“Može, može…”, sprda se koleginica. “Samo ako je to more negde kod Ripnja.”
Branko prilazi oprezno i počinje da se probija kroz gužvu pred ulazom.
“Moje dame…”, mrmlja dok to čini.
Jedna od prostitutki ga odmeri, od vrha lakovanih cipela, pa sve do crnog šešira širokog oboda koji je tog jutra natakao na veliku glavu.
“Vidi ovog… Gde ćeš preko reda, hajvane?”
“Alo, barabo! Stani na kraj reda.”, buni se druga.
“Ja samo da pitam nešto doktora…”, snebivljivo će Branko.
“Pa i mi smo došle samo da ga pitamo, magarčino.”
“Šta je bilo student, da nisi pazario triper?”
Branko gura masivna vrata i ulazi u dugački hodnik koji vodi ka ordinaciji.
Čuje kako žene iza njega negoduju.
“Gledaj ga, ovaj uđe…”
“Preko reda!”
“Kuku nama s ovakvom omladinom!”
***
Kompletan odlomak pročitajte na sajtu Dejana Stojiljkovića
