Kada se govori o identitetu neke nacije onda se, najčešće, posmatraju samo materijalna dostignuća i zaostavština. Retki su primeri da se nematerijalno ostvarenje vezuje za naciju odnosno nacije koje žive u bliskom okruženju.
Kada je reč o Srbiji na spisku koji vodi UNESCO nalaze se zaštićena samo dva nematerijalna ostvarenja, a to je tipičan srpski verski običaj slava i, takođe, tipičan način igranja uz muziku kolo. Nije samo Srbija zaštitila tako malo nematerijalnih vrednosti. UNESCO ima listu sa više od 1000 materijalnih dobara i svega oko 400 nematerijalnih.
Šansu da budemo prepoznati kao neko ko je dugo na ovim prostorima imamo u vidu sokolarstva. Ne samo mi. O tome ozbiljno razmišljaju i prilično rade u Sloveniji, Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj. Nama su otvorena vrata samo treba pripremljeno ući.
Lov pticama, a zbog najčešće upotrebe sokola naziva se sokolarstvo (sokolarenje) pripada grupi najstarijih načina lova. Istorija ovakvog načina lova duga je 4.500 godina. Sokolarenjem su se bavili još Asirci i Hetiti. U starom Egiptu sokoli su bili veoma cenjeni. Božanstvo Hor imalo je telo čoveka, a glavu sokola. Lov je odavno postao zabava vladajuće klase i pripadajuće kastele. Kod Sumeraca je stvoren mit o legendarnom lovcu Nimrodu.
Prvi sokolari zapadnog sveta bili su Asirci. Bilo je to 3.000 godina pre naše ere. Kao pomoćnici u lovu korišćeni su hrtovi. O postojanju sokolarstva u starom dobu svedoči i reljef, pronađen prilikom iskopavanja ostataka grada kod mesta Bogazkoab u Maloj Aziji, danas je to na teritoroiji Turske. Ovaj reljef datiran je u 13. vek pre naše ere i to je najstariji materijalni dokaz o sokolarstvu. Reljef potiče iz perioda hetitske kulture. Hetiti, nosioci ove kulture, bili su prvi indoevropski narod na tlu Male Azije.
Kada se govori o sokolarstvu mora se imati na umu i Kina. Prvi dokaz o sokolima je zastava “žutog cara” koji je na presto stupio 2698 godine pre naše ere. Na zastavi je pero sokola. To jasno kazuje da su te ptice bile veoma cenjene. O lovu pticama u Kini dragocen dokument je knjiga o lovu pticama kralja Tsu (689-675, pre naše ere) koji je lovio pored jezera Tong-Ting u provinciji Hunan. Pored ptica u lovu su upotrebljavani i psi. Tako je ostao zapis iz doba kralja Xsi-Pinga (172-178) gde se opisuje lov sa pticama i psima.
Lov sokolovima bio je popularan i u Indiji, Japanu, a svakako je najznačajnije sokolarstvo u Persiji. Vladari u Persiji tokom lova jahali su konje, a traženje i podizanje divljači bilo je prepušteno psima. Kada bi psi našli divljač puštane su ptice da ih ulove. U periodu oko 500 godina pre naše ere centar sokolarstva bila je Persija, današnji Iran.
Danas se najvećim zaljubljenicima u sokole i sokolarstvo smatraju Arapi. Oni su ovaj sport i lov videli i zavoleli kada su pokorili Persiju. Na arapskom jeziku soko se naziva “bazi”, a to je persijski naziv.
Treba istaći da je sokolarstvo bilo omiljeno i u Srednjoj Aziji. Na teritoriji današnjeg Kazahstana nalaze se arheološki nalazi iz bronzanog doba.
U srednjevekovnoj Evropi, od 980. do 1223. veoma značajno mesto zauzima Rusija. Lov sokolima bio je veoma omiljen među velikim kneževima i carevima. Postoje pisani dokumenti o lovu sokolovima u 10. veku. Ptice za lov, pre svega sokoli, bili su prestižan poklon kojim su velmože darivale značajne goste ili pri susretu sa inostranim vladarima. Sokolarstvo se zadržalo, sa usponima i padovima, do Oktobarske revolucije, a onda je kao “buržoaski simbol” nestalo. Kada je demokratija ponovo stigla u Rusiju otpočinje buđenje i razvoj sokolarstva.
Kada je reč o Srbiji, iz istorijskog ugla, ne zaostajemo. Sokolarstvo je i na teritoriji naše zemlje veoma rano prihvaćeno u staležnim krugovima. Ljudi koji su se bavili uzgojem i čuvanjem sokola imali su poseban društveni status i nazivani su “sokolari”, a oni koji su čuvali i obučavali pse bili su “psari”. Srednjevekovna Srbija nije zaostajala za drugim dvorovima. Sokol je i kod nas imao priličnu vrednost pri darivanju.
Dolaskom Turaka na Balkan sokolarstvo nastavlja da živi. I oni su zadržali privilegije sokolarima. Pri svakom popisu stanovništva, a on je obavljan uvek kada je novi sultan dolazio na vlast, bez obzira koliko dugo je prethodnik vladao, detaljno je popisivano sve pa tako i zanimanja ljudi. Primera radi u opširnom popisu Prizrenskog sandžaka iz 1571. zapisano je da u selu Črevoglažde živi Atanas sokolar. U grupi hrišćana u mahali Stari pazar u Prizrenu bio je Stepan sokolar, a u mahali Mamzić živeo je sokolar Jovan. U mahali čaršija bila su dva sokolara, Toma Vlajko i Petar Stepan, a u mahali Pridvorica bio je sokolar Gavril.
Zahvaljujući preciznosti prilikom popisa možemo pratiti postojanost sokolarstva tokom svih vekova vladavine Turaka na našim prostorima. Sokolarstvo kao tradicija srednjevekovne Srbije nastavilo je da živi.
I kod nas je posle 2.svetskog rata sokolarstvo smatrano buržoaskom kategorijom i kao takvo moralo je biti ugašeno. Dugo je to trajalo, ali kada je nešto tradicija ono se ne može tako jednostavno ugasiti. Posle dugog perioda sokolarstvo se probudilo i sokolari su postali aktivni. To je dobro i treba tako nastaviti.
U grupi zemalja koje žele da sokolarstvo postane zaštićeno, da ga UNESCO unese u svoj spisak svakako da Srbija ima svoje mesto. Ovom pitanju treba prići krajnje organizovano i ozbiljno. Da bi se međunarodno zaštitilo neophodno je urediti odnose kod kuće, odnosno zaštititi sokolarstvo kao nacionalnu nematerijalnu vrednost, a onda krenuti u međunarodnu bitku. Pošto se priprema novi Zakon o divljači i lovstvu neophodno je dati pravo građanstva ovakvom načinu lova.
