podeli
Foto: wikipedia

Istina u aktima vojvode Vuka

Carska Rusija nikada nije prešla preko revizije srpsko-bugarskog vojnog sporazuma po završetku Prvog balkanskog rata koji je doveo do izbijanja međusavezničkog sukoba, tj. Drugog balkanskog rata.

Tačnije, preko srpske težnje da, pošto je za zelenim stolom ostala bez skadarskog kraja i Jadranskog primorja, odnosno, bez izlaska na Jadransko more, sve to nadoknadi, držeći čitavu teritoriju oslobođene Makedonije. Na istu teritoriju-jedan deo (istočno od Rodopa i reke Strume) takođe je pravo polagala i Bugarska prema vojnom sporazumu potpisanom u septembru 1912. godine i čiji je garant bila upravo carska Rusija.

Srbiji je stvaranjem Albanije sprečen izlaz na Jadransko more i jedino je Makedonija ostala kao alternativa, kako bi se obostranim teritorijalnim razmenama sa Grčkom prokrčio put ka Egejskom moru. U tom smislu je Srbija sa Grčkom zaključila savez u maju 1913. godine protiv Bugarske, da bi se eventualnim porazom i oduzimanjem dela njene teritorije razmena najbolje izvela na obostrano zadovoljstvo. Rusija je celokupni tajni aranžman preko svojih agenata doznala, pratila i bila strašno ljuta na Srbiju što je radila njoj iza leđa. Otuda su srpsko-ruski odnosi u predvečerje Prvog svetskog rata bili vrlo složeni, bez obzira koliko su se političari, a zatim i istoričari pokušavali da ih prikažu srdačnim.

Rusku ljutnju nakon završetka balkanskih ratova i vidno narušenih odnosa dveju susedskih država na Balkanu, kanalisao je Nikola Hartvig, koji se pokazao kao istinski srpski prijatelj, zagovorajući iz sve snage njene interese u Petrogradu. Službe koje su pratile njegov rad javljale su da je veći Srbin negoli premijer. Međutim, naprasna i ujedno misteriozna smrt ovog osvedočenog srpskog prijatelja pred sam početak novog rata sve je promenila.

Po završetku Drugog balkanskog rata u Skoplju se iz usta srpskih vojnika moglo čuti: “Sad je red na Austriju!“

Jedan takav osećaj doveo je mladog Gavrila Principa iz Sarajeva u Beograd. Taj isti osećaj odveo je srpskog majora Vojislava Voju Tankosića u Topčider da uči Principa gađanju iz revolvera. Najzad, taj osećaj rukovodi đeneralštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa da izda naredbu svojim oficirima na Drini da propuste Principa natrag u Bosnu, protivno stogoj naredbi srpske vlade da se niko ne sme pustiti da pređe Drinu iz Srbije.

Princip je na Vidovdan, 28. juna 1914. godine pucao u Sarajevu i usmrtio prestolonaslednika Austrougarske monarhije Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Nešto kasnije saznalo se da je ovo ubistvo zapravo organizovao Dimitrijević kako bi se osvetio radikalima zbog osude tajne organizacije „Crna ruka“, pokušaja njenog cepanja i da bi istovremeno onemogućio Nikolu Pašića da posle pritiska javnosti ponovo postane srpski premijer u vreme kada je Narodna skupština bila raspuštena i kada su se pripremali novi izbori. Takođe je srpska obaveštajna služba slala izveštaje da je Ferdinand nepopularan u monarhiji ponajviše zbog njegovog morganatskog braka i duševne bolesti, da mu mađarski premijer ozbiljno radi o glavi i da fizička likvidacija ne bi imala neke teže posledice.

„Ubili smo svilenog (Ferdinanda) u inat Čiča Baji (Pašiću)“ – ponosno su pisali crnorukci, ne znajući da su time samo otkočili obarač nemačkom pištolju koji je trebao da opali u benzin kojim je bila natopljena cela Evropa. Nemci su razotkrili čitavu prepisku, koja je bila sakrivena u aktima kod poginulog Vojina Popovića (Vojvode Vuka) i pala im u ruke na Solunskom frontu. Za vreme okupacije (1941-1944) Nedićeva vlada ju je morala obelodaniti, a komunistička vlast nakon rata uništila u želji da se osveti (u inat) Karađorđevićima koje je Crna ruka dovela na vlast u Srbiji, a kasnije nastradala od njih. Apis i njegovi drugovi bili su sudski rehabilitovani 1953. godine kao Jugosloveni-revolucionari.

Austrijska i mađarska štampa počeli su sve više optuživati Srbiju da je imala velikog udela u vidovdanskom atentatu. Nemačka je povoljno podupirala atake. I tako je srpsko-austrijska kriza prerasla najpre u lokalni, potom i opšti rat.

U čitavoj stvari koja je poslednjih julskih dana krenula niz liticu nije stajao car Franja Josif već nemački Vilhelm, odlučivajući o sudbini Srbije nakon vidovdanskih događaja. On je, uz to, na jedan vešt način uvučen u sukob sa svojim bratom od ujaka, odnosno velikim ruskim carem. Naivno je dopustio poraženim nekadašnjim oficirima u turskoj vojsci, a u vreme julske krize nemačkim generalima, da iz jedne puke osvete zbog poraza u rusko-turskom ratu, proture lažnu vest kako carska Nemačka mobiliše svoje snage protiv Rusije. Tačnije, da bi se izazvao car Nikolaj i na „nemačku mobilizaciju“ odgovori kontramobilizacijom što bi onda primoralo cara Vilhelma da i on izvrši stvarnu mobilizaciju i da se zatim isceniranim incidentima na granici upali veliki ratni požar.

Austrougarska je spremila svoj vojno-ofanzivni plan protiv Srbije još nakon aneksije Bosne i Hercegovine. Međutim, istorija nije dala odgovor na pitanje zašto je njena vojska zvanično prešla granicu tek 10. avgusta 1914. godine. Ovo isto pitanje je svojevremeno postavio general Frank svojim kolegama. Ali, zbog poraza na srpskom bojištu 1914. godine, bio je zajedno sa generalom Oskarom Poćorekom smenjen i samim tim je bilo nezgodno uopšte razmatrati nešto što je moglo da bude povoljno da se drukčije radilo. Tako je ovo njegovo pitanje ostalo u senci zaborava. Pretio mu je i Preki vojni sud, jer je austrougarska vojna kampanja koštala carevinu izbacivanjem iz stroja pola miliona vojnika zbog naopakog rada Glavne komande– kako su neki pokušali da predstave tu istu katastrofu.

Kraljevina Srbija, vidno neoporavljena od balkanskih ratova je u čitavom tom vojno-obaveštajnom procesu u Evropi i nakon vidovdanskog događaja predstavljala samo poligon za ispitavanje ruske reakcije, pri čemu je iskorišćeno bombardovanje Beograda i još nekih pograničnih varoši kao konkretna akcija radi izazova i kao akcija sa pokrićem.

Ukoliko bi Rusija nakon jedne takve akcije i provokacije objavila rat Nemačkoj, onda Austrougarska dobija zeleno svetlo iz Berlina i vojno napada Srbiju, prelazeći preko granice. Otuda i kasni napad trupa Dvojne monarhije. U suprotnom, srpsko-austrijski novonastali sukob bio bi razmatran na međunarodnoj konferenciji u Hagu gde bi se rešavalo pitanje atentata, ultimatuma, bombardovanja srpske prestonice i drugo. Austrougarska bi tada neprijateljstva prema susedu prikazala kao „nužnu samoodbranu“, osvetu za sarajevski događaj.

Sama zakasnela invazija austrougarskih trupa na Srbiju će se na kraju pokazati kao pravi Božiji dar za Srbiju, jer su joj se armije mogle na vreme koncentrisati. Da su trupe cara Franje Josifa preko Drine i prema ofanzivnom planu iz 1908. godine krenule samo jednu nedelju ranije, tj. četiri dana nakon zvanične objave rata, veliko je pitanje kako bi se uopšte držala srpska vojska. Dovoljno je reći da tada još ni oficiri nisu znali kojim će jedinicama komandovati.

Opširnije na Niške Vesti

Autor:
Aleksandar Dinčić, istoričar

* Portal Srbija Vesti preuzima deo vesti i po jednu fotografiju sa sajtova drugih medija, i postavlja link ka izvoru vesti. Portal Srbija Vesti ne snosi odgovornost za sadržaje linkova niti fotografije i video snimke koji su deo linka koji vodi na druge internet stranice. Ukoliko vest sadrži netačne navode, vređa ili krši nečija autorska prava, molimo Vas da nas odmah o tome obavestite na info@srbijavesti.rs kako bi sporni sadržaj bio uklonjen.

Ostavi odgovor

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Srbija Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Srbija Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Srbija Vesti se možete obratiti ovde: web {at} srbijavesti {dot} rs