podeli

Srpski pesnik Milan Rakić boravio je u Prištini najpre kao pisar, a onda i kao šef konzulata s naizmeničnim prekidima od 1905. do 1911. godine.

Najviše vremena na Kosovu provodio je s narodom, primao je ugrožene i zulumom zaplašene ljude i bivao među njima, o velikim saborima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič.

A baš u Gračanici nalazi se jedna od najlepših fresaka srpske istorije i crkvenog ikonopisanja – Simonida. Lik naše kraljice, pete žene kralja Milutina, “tužne, svečane i bele, kojoj je arbanaski nož iskopao oči”. Od lepe freske Rakić je tada mogao videti samo počađavelu starinsku ploču i lik naše kraljice bez očiju, sa krunom, velom i gustom kosom i ostatkom lica koje je bilo netaknuto.

Pišući članke o Arnautskoj pobuni 1910. godine Milan Rakić osvrnuo se na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci. I tako nastaje pesma – “Simonida”.

Među Srbima, Simonida je simbol lepote, čednosti i ženske tragike u vremenima oluja i bura kad nestaju vojske, kraljevstva i carstva, a kamoli i krhko telo lepe žene. Umrla je 1340. godine kao monahinja.

Rakić je znao šta je njegov pravi zadatak kao konzula i diplomate: da brani “kleto Kosovo” i da radi na njegovom oslobođenju. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.

Osim njegovog diplomatskog i državno – političkog angažmana Rakić je svoj nacionalni rad iskazivao i kroz svoju poeziju. Svoje lično iskustvo kosovskog zaveta pretočio u je u osam pesama, među kojima se našla možda i najlepša “Simonida”, grupisana u ciklus pesama pod nazivom “Na Kosovu”.

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

 Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.

Međutim, sedamdesetih godina 20. veka otkriveno je nešto što ipak može narušiti ideju o nastanku Rakićeve pesme; nešto što Rakić (1876-1938) tada nije mogao znati…

Opširnije na Opanak

* Portal Srbija Vesti preuzima deo vesti i po jednu fotografiju sa sajtova drugih medija, i postavlja link ka izvoru vesti. Portal Srbija Vesti ne snosi odgovornost za sadržaje linkova niti fotografije i video snimke koji su deo linka koji vodi na druge internet stranice. Ukoliko vest sadrži netačne navode, vređa ili krši nečija autorska prava, molimo Vas da nas odmah o tome obavestite na info@srbijavesti.rs kako bi sporni sadržaj bio uklonjen.

Ostavi odgovor

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Srbija Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Srbija Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Srbija Vesti se možete obratiti ovde: web {at} srbijavesti {dot} rs